|
| Autoru |
Poruka |
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Žmurke  Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Успаванка на домаку свитања I
Све нас је,
ево
мање
без повратних карата и пртљага
у овом животу где грло рђа од алкохола
и нежности,
а жене намерно носе тугу са оне стране
до које никад не допиру наше утрнуле руке.
Ричу ми празне боце испод чела.
Ричу као преклана бела телад.
Заудара ми душа на безброј најлепших очију.
На славолуке и луке.
На лутке и белутке.
Ричу ми празне боце у глави.
Молим да неко разуме ове добре тренутке
кад лежим на мокрој трави
са сузама сувим и плавим.
Молим да неко разуме што имам у месу шуме
и неба румен грумен,
док ћутим овако гласно и урлам овако ћутке.
II
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад полази последњи воз у наше слепоочнице?
Ако има времена,
пустите нас да се љубакамо овако међу пртљагом.
Отворите широм све скретнице.
И бломбирајте кочнице.
Има некад
па нам је неко вече животињски драго,
а ни сами не знамо зашто је драго.
Има некад,
па се по нека стара ноћ дуго сећа
наших прстију испрљаних од крви
и пољубаца које смо у пола цене продавали.
Можда смо искрено хтели да се ова станица зове:
срећа.
Па шта ако и није: срећа?
Можда се ми и никад нисмо познавали
а све време се мислило
да смо се дивно познавали.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад иде последњи воз у наше изгужване
прастаре коже?
Да ли примате можда уместо новца цвеће?
У реду:
напишите нам две карте докле се за један букет може,
а неће,
а никако се неће,
а ужасно се неће.
III
Кад ти воз оде,
сакриј под пазух смотуљак мога духа.
Биће ми лакше да све заборавим
ако знам да ме се неко сећа.
Биће ми лакше ако знам
да смо скупље плаћени тамо
где смо се бесплатно делили,
него где смо се погађали и продавали.
Иначе,
ако мислиш да се ова станица зове: срећа,
извини,
уопште се не зове: срећа.
Ако мислиш да се нас двоје нисмо познавали,
извини,
ми смо се дивно познавали.
Хоћу да поделимо ноћас
ову последњу кришку сна и ћутања
и сажваћемо је
свако над својим крилом алапљиво и гладно.
Зар не налазиш да је дирљиво смешна
ова мала чекаоница између лутања и лутања?
У реду:
преседећемо још који нестрпљив сат,
а онда јутарњим возовима отпутовати,
отпутовати,
отпутовати,
бајаги – изненадно.
IV
Остани тако и ћути.
Погледај: под окном трг.
Мала дроља – субота у крзну од иња.
Сасвим мала,
мала заблудела субота
са подсукњом од тафтаног праскозорја
и брошем уличног фењера од прекопута.
Волео бих да схватиш зашто сам понекад тако врео
као југ.
Па ја сам,
рођено моје,
у крви стварно југ.
Југ мораш да разумеш зашто је и плуг у друг.
Мораш то да разумеш док се ово северно лишће
ковитла,
ковитла у круг
и ветар кроз наше главе
ромиња,
плаче
и лута.
Југ мораш да разумеш зашто оре,
оре,
оре …
Југ мораш да разумеш ове зоре.
И кроз све зоре.
И да опростиш што ништа боље не умем да ти кажем
сад кад се последњи пут воли.
И да опростиш што те рањавим пољупцима
будим из сна.
Али ако смо се у овој чекаоници наше љубави
поскидали голи,
од страшног умора,
од страшне срамоте голи,
- онда бар будимо како треба голи
од звезданих висина до дна.
V
Седи мало и ћути.
Погледај за окном: лађе. Свака у оку по једно узглавље има.
Одлазе у своје меблиране заливе
да сруше јарболе бутина и скину једра веша,
да се поштено одморе од пловидбе међу гадовима.
Спуштају капке на срцу јефтине продавнице шаренила
са подераним чарапама и прстењем од лима.
Вуку се улицом нашминкане фабрике млека
које су дојиле пролазнике ко зна по каквим градовима.
Погледај:
за окном небо изврнуло длан.
Лете тротоаром папирићи неба и јесени
као прегршт увелих макова.
Тако бих желео да сви усне
један велики и топли сан.
И ови железничари,
што се одвлаче после ноћне смене
у трећеразредне хотелске собе својих бракова,
и ови са шеширима,
и са капама,
сви што су претплаћени на сигурност,
на исти укус нежности и топлине,
тамо где се из дана у дан истим лажима
исписује та исто беспомоћна хроника,
тамо, где кад се пробуде
остављају само облике свога тела
у врелом задаху постељине
и пљују на под,
и кашљу у огледало док се умивају,
и мокре у ведро испод умиваоника.
VI
Ја знам сва свратишта и заветрине.
И гарсоњере – шипарице
чији пољупци имају укус маминих савета
и остављају по кожи стидљиве трагове.
И будоаре – удовице
где те терају да се скидаш пред сликама покојника,
пред огледалима
и псима.
И ћумезе – маторе фрајле
где ти пред ноге скрушено простиру прагове
и чувају у патосу сврчке кад дође зима.
Моја љубав је станица.
Буновна чекаоница
у којој нема времена ни да досади ни да заболи.
Једва ћу стићи пре одласка
да се умијем у твојој жутој коси ломан.
Хтео бих толико тога да ти кажем.
а не умем,
не умем ништа боље сад,
кад се воли,
последњи пут уочи бродолома.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Hajde,
svako od vas ko ne ume da prašta,
svako ko nosi eksere sećanja
u tabanima do smrti,
neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno
preko grobova i bašta
rame uz rame
poduprti,
i pronadjite reku priglupu od dobrote
koja je iščasila svoj tok
i popljuvala penom obale stare i krastave.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Псовке нежности
Сад схватам:
нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.
Ми смо звезде
што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не жале да изгоре.
Имамо руке
добре
као пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.
И присутни смо због неба што мора да израсте
у саксијама ока понекоме у свету.
Прејели смо се давно и зубатог и нежног.
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно,
и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.
Прејели смо се,
кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.
И једнако је у нама и камења и грања.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.
И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже
и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали,
и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели
и сутра шта ћемо хтети.
Горели смо,
ал' нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.
Увек смо били живи,
па ипак:
друкчије живи
од свих осталих живих на овом луцкастом свету.
И најзад:
тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце макар тренутак само.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Poslednja bajka  Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lisca,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam sta sanjaš.
Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.
U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.
Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po šumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćes se setiti.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
U jesen uvek nestanem iz Novog Sada... U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...
|
|
|
|
|
|
|
Andjeo sa greskom
|
|
ASG
Pridružio se: 06 Dec 2012, 20:55
Postovi: 11718
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 46087
|
Djordje
Kako mozes da lazes
da najvise volis da jedes
na svetu,
kad najvise volim da jedem - ja!
Ja, bre, kad jedem, brate,
padaju zvezde na krovove
kao bele dudinje
i plivaju mnoge ladje po Tisi.
Ja, bre, kad jedem, brate,
konji rastu lepi kao violina
i vozovi u Pestu putuju
i cak u Rumu, casnu rec.
I kad nema hleba,ja zvacem.
Zvacem nista, brate. Onako.
Za moju dusu, casnu rec.
Nemoj zato da lazes
da najvise volis da jedes
na svetu,
kad najvise volim da jedem - ja!
 _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 46087
|
Mika Antic o sebi:
"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."
 _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 46087
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
