Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem • Srbija Forum

Очи

У сваком септембру има нечега налик на тихе растанке. Приметиш то по играма које полако почињу да се саплићу. Приметиш то по искрачалом оделу, које остављаш млађем брату.

Приметиш и по бајкама, које смо досад тако лепо измишљали. Приметиш како нам и бајке све мање верују.

Уствари, велика је то варка. Баш као што је и свет са оне стране свога ока.

Ономе кога посматраш у огледалу с надом. Ти си нада коју он гледа из свог света. Не веруј ничему што се може приметити само са једне стране вида.

Трчи и састани се сам са собом. И изгуби се у даљинама себе као кап чисте светлости.

Ретки су они који схватају границу слободе. Још ређи они који схватају слободу границе. `Не зидај врата већа од куће`, кажу Ескими. То исто значи што и зидати прозоре мање од очију.

Стварно видети, значи: умети видети кишу како пада увис. Видети како падају увис кровови кућа и реке у којима се таложе врхови планина.
Овако сам то чуо: `Ко није небо угледао у води, тај нема појма шта су рибе на дрвећу.`

Па ако се и оклизнеш, некада, у животу, не гледај то као пад у суноврат него као пад увис.

И увек, увек се сети Александра Македонског: `Нико ме на свету није покори сем мене`.

Треба умети видети небо, пуно зрневља светлости како се усправља над земљом и разгранава у своме паду. Цвета.

И видети пад ветра како расте дубоко у долине, у понорнице благости, сине мој.

И снове ваља видети како расту док тонеш полагано у њих и параш се, баш као што и ове речи ћутања, туђе и моје, тону ноћас, а надвисују кров и облаке, и надвисују небо и расту у једну предивну васиону коју смо измислили себи у висовима опалог септембра