Srbija Forum :: Jovan Dučić

MORSKA VRBA

Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.

I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji...

Zašto?

K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

BOGU

Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

VRAĆANJE

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene.

Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje;

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni

Povratak

Vratiće se opet kada lišće pane,
Kad zaplaču hladni vetri obalama,
Kao uspomena na pomrle dane,
Bleda i u crnom, javiće se nama.

Njen će mirni korak da žalosno prati
Šum jesenjih voda. No senka što mrači
Mramorno joj čelo, niko neće znati
Otkuda je pala i šta ona znači.

Ko duša jeseni, kad nam priđe tada,
Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada
Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.

A kad stari klavir dirne rukom lakom,
Biće zvuci crni: činiće se svakom
Kao da prah noći pada po salonu.

Novembar

Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka -
To vetri plaču visoko u granju.
I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo...

Sat

Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno.
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše.
Časovnik nevidljiv negde izbi mirno:
Tad potonje ruže lagano pomreše.

I kad opet izbi: s topola se rasu
Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
Dok ponova kucnu: tiho u tom času
Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

No skriveno zvono kad pod svodom lednim,
I opet se začu iz topola stari,
Sva dolina strahom ispuni se jednim,
I užasnom strepnjom, i panikom stvari.

Ponoć

U sobi muzeja gluho noćno doba.
Pred granitnim Marsom tu strasna i gola
Igra bahantkinja. Tu lije Nioba
Mramorne i hladne suze večnog bola.

Tu silno i bolno pod ujedom guje
Rve se Laokon. Na kamenu krutom
Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje
Gde prolazi tiho minut za minutom.

Ali s crne kule koban i potmuo
Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini -
Negde iz dvorane dug se uzdah čuo
U mraku, u nemoj studenoj tišini.

Prenula se naglo sva dvorana ova:
Svak oseti da je tude u samoći
Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova,
Gladijator jedan umro ove noći.

Zimski pastel

Zgurena na snegu seoska kapela
Zebe usred groblja. Nebesa su bela.
Niotkud ni vetra da se javi šumom,
I zaplače gdegod za krstom, za humom.

Niti smrzlo zvono čas da kucne koji,
Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji,
Pokazujuć tako sred doline neme
Sat, kada je najzad umrlo i vreme.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:28 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
MORSKA VRBA Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta Da postane drvo i da šumi tugu. Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme, Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri,talasi i vreme. I tu šumi s njima,dajući polako, Moru koju granu,vetru listak koji: I,ko srce,sebe kidajući tako, Tužno šumi život.-Sama vrba stoji...

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:28 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Zašto? K'o pobožni Braman što sa stahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I svešteni pep'o vetar ne razduva - Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak'o! Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotno bleska, Dok svetova kraj nje blude milijarde; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere! I zašto ne osta tvoja knjiga mala K'o grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnila nije Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala! I ceneć' značenje svojih svetih muka, Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje, Zašto nisi srce progutala svoje, Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:29 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom, Svugde sam tebe zvao i svud te klicao. Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju, S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju. A od tebe se nikad nisam odvajao, Stoga i ne beh samac u dnu svih osama... Zbog tebe sam se kleo i za te kajao, Kad padne gorko veče po gorskim kosama. U mašti sam ti bele svud crkve zidao; I za molitve sam tvoje u zvona zvonio; Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao; I đavola sam crnog s tvog krsta gonio. A ti što sazda sunca i plod oranice, Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: Jer svaka Istina duha znade za granice, Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:29 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
VRAĆANJE Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne ko žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada. Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli. Puna nostalgije beznadežne, duge, Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponoćno sunce iz dubine noći. Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:30 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Jablanovi Zašto noćas tako šume jablanovi, Tako strasno, čudno? Zašto tako šume Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Ko olovo mirnu i sivu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume čudno, i drhću u svodu. Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Ko potonji čovek. Zemljom prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni

Srbija Forum http://srbija-forum.com/

Jovan Dučić http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=258&t=1851	Stranica 6 od 10

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:31 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Ponoć U sobi muzeja gluho noćno doba. Pred granitnim Marsom tu strasna i gola Igra bahantkinja. Tu lije Nioba Mramorne i hladne suze večnog bola. Tu silno i bolno pod ujedom guje Rve se Laokon. Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom. Ali s crne kule koban i potmuo Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini - Negde iz dvorane dug se uzdah čuo U mraku, u nemoj studenoj tišini. Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova, Gladijator jedan umro ove noći.

Stranica 6 od 10	Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/