Potrebno nam je
Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.


D.Maksimovic

Smiraj - Miloš Crnjanski

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople, kad se oči slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani, mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga
pomešani nesigurno i tamno.
Klatno zvona teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem, i,
u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem nesigurno, i moje ime.

ČAŠE

Poslednje ostaju one nasred stola.
Nekad pune smeha, nekad pune bola.

Sa malo vina što im na dnu osta
pričaju u mraku sudbu kasnog gosta.

A sa poda sivog kao mrtva sena
sanja svoje vino čaša razbijena.

Bar da neko tugu, tu na podu smrska,
ne bi čaše ove svitanje dok prska

i dok zora puna novog vina sviće,
ne bi zažalile što slomljene biće.

Nebo sve je šire. Dan seda kraj stola,
opet plav od smeha i krvav od bola.

Slobodan Marković Libero