|
| Autoru |
Poruka |
|
siN bRutaL
|
|
...
Pridružio se: 18 Maj 2012, 02:36
Postovi: 5769
|
...slikovit prikaz moje ravnodusnosti... ...a u dusi mi odzvanja..''tri livade..tri livade..nigde 'lada nemaaaa..  ... 
|
|
|
|
|
|
|
Mojne
|
|
mojne
Pridružio se: 22 Jan 2013, 14:41
Postovi: 10353
|
|
|
|
|
|
|
Iskra
|
|
kure nane moj milane
Pridružio se: 18 Maj 2012, 12:17
Postovi: 42717
|
ma da evo odmah ![[giggle.gif]](./images/smilies/giggle.gif "[giggle.gif]") _________________ that's it!
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ
Таса Миленковић
Било је то уочи Нове године.
Напољу беше мраз. На кућним прозорима замрзло се иње, па мислиш да је све сама шара. Снег је покрио све кровове и улице. У вароши беше све мирно. И богат и сиромах, са чим ко могаше ово вече провођаше у својој породици.
Био сам дежурни.
Од вечера имао сам мало посла. Тек се свагда нађе по нешто. Али мало доцније, па све ућута. Таман сам мислио да се одморим, када ми у поноћ донеше нађено новороћено дете.
– Ево, господине, дете – рапортова ми ноћни стражар, некакав Херцеговац. – Нађох га на једном камену, испод Позоришта. Пошао сам, да сменим мога другара у Скадарлији, кад угледам нешто бело, као бошча, шта ли је – приђем ближе, а оно – дете. Сирото промукло од зиме, па само јеца...
Дете одиста беше помодрело од зиме. Одвих мало пелене, а на прсима нађох цедуљу са овом садржином:
Дете је крштено. Име му је Милош. Немилост очева а велика сиротиња мајкина нагони ову да га остави. Моле се добри људи, да се приме сирочета.
Рука, која је ово писала беше непозната. На цедуљи не бејаше потписа, а ни иначе никаквога знака. Мишљах шта сад да радим са њим. Да га пошљем у општину, тамо нема никога да га прими. Да тражим дадиљу, било је и сувише доцне. Узех дете и примакох га топлој пећи. Оно намах удари у дреку. Сад тек настаде права мука. На несрећу нежењен, не бејах вичан оваквим приликама. Али сам опет нешто код других видео...
– Никола...
– Ево ме, господине, – одговара жандарм на вратима.
– Дедер ово дете у руке, па носај по соби...
Никола се, истина, мало намршти, али опет узе дете, па опучи шетати по соби. Дете се ућута, али мало, па удари опет у плач.
– Јоване...
– Изволте, г. члан, – одговара други жандарм.
– Зови ми наредника...
– Разумем...
Мало затим улази наредник Лаза:
– Заповедајте г. члан...
– Има ли когод овде шећера?
– Бога ми, не верујем г. члан; откуда шећер. Овде је све сам жандар у караули. Шта ће њима шећер. А не верујем, да га има и међу апсеницима, доле у апсанама...
– Ма од куда мораш наћи мало шећера...
– Разумем...
Наредник изађе на поље, а Никола носи непрестано дете по соби. Малочас се мрштио, а сад се разведрио, па лепо тепа и певуцка детету. Ја се од све муке и насмејах. Дете ућути, па се опет заплаче, да ли од зиме или од глади. У тај мах наредник убрзао ходником.
– Ево шећера, рече, лупали смо на апотеци, те су нам тамо дали.
Наредник ме већ разумео шта ја хоћу. Био је ожењен. Узео пешкир с врата, завио га лепо у трострук, метуо шећер, полио га водом, па детету у уста... Готова цуцла...
Сирото дете, дотле у плач, када осети сладак крајичак у устима, ућута и отпоче сисати. Никола га још мало носаше по соби. Два–три пута оно joш даде гласа. Састависмо столице, па га метусмо код пећи. Мало би, па заспа. Ја одох другим послом.
Кад опет прођох крај њега, оно се сироче осмејкиваше у сну, а своје ручице беше избацило из пелена... То беше анђелски осмејак. Колики грех лежи на родитељима његовим...
Даљу историју овога невинога створења да не причамо из више разлога. Она се дешава сваки дан. Бесан богаташ заволео је сироту. То је обична ствар. Њој је обећавао много, а од ње тражио само једно – част. То није ништа онима, који имају свега. Разуме се, једнога дана погодба је била свршена. Она је морала пристати. Када је дошло време, отац је напустио мајку, а она једнога зимњег вечера остала сама са сирочетом. У приликама, у којима се је нашла, она је мислила много, и најзад одлучила: да дете баци на улицу... Ко носи већи грех? Да ли богат отац, који напушта мајку и дете? Или сирота мајка, која, налазећи се у нужди, одбаци дете?...
Сутрадан нисам дете предао општини, као што сам мислио, и као што се обично ради. Нашла се је једна добра душа, која га је за сина, место свог умрлог детета, примила. Још има добрих људи мећу нама...
Дете је сада одрасло. Седма му је година. Његовоме новом оцу иде свака срећа. И он и жена његова пазе дете, као своје. Оно сироче и не зна за друге родитеље. Зачудо је бистро и већ иде у школу. Па да видите како је учтиво... Када сретне постарога човека на улици, скида капу и притрчи му руци...
– Чији си, мали?
– Ја сам син Н...
– Ти си добро дете. Поздрави оца и мајку, који те тако лепо уче. Да си им дуго, дуго жив и здрав...
Преклане, на Нову годину, чух лупу на мојим вратима. Мишљах, да није каква журна наредба. Када оно у собу уђе малишан:
– Сретна вам Нова година, чико... Желим вам сваку срећу и добро... Поздравио вас отац и мама, и желе вам и они...
Помиловах дете по образу, уведох га у топлу собу, па се сетих оне ноћи, уочи Нове године, када је ово сироче на улици остављено било...
Оно би тада извесно скапало од зиме и глади, да га није ноћни стражар са улице дигао и у полицију донео...
Овде се ради о другој половини 19. века.
Таса Миленковић је био први учени српски полицајац. Био је послат у највеће европске престонице да упозна и научи систем организације и поступке органа јавнога реда, али и тајне полиције, затим иследничке поступке, и постао је нешто као државни детектив у Београду. Често је био командир разних полицијских станица (то звање се онда звало „члан“, а полицијску станицу су звали „кварт“) увек тамо где се предвиђало да може бити проблема. Пошто је имао леп дар запажања и записивања интересантних догађаја, почео је у часописима београдским да објављује чланке познате као „Тасина писма“ или „Тасин дневник“.
Ово је једна од његових прича.
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
..e evo...
idem ja tako na bajsu ono nesto pozadi lupa, da li je pozadi, pitam se
okrecem se, vrtim, ne vidim nista
kad treba da skreme lupa, kad idem ravno nista.
vozim ja maleckog ono lupa i po ravnom, a posebno kad skrecem, svi se okrecu,
lupa odvaljuje
pitam se ja i dalje, pitam tu oko mene st ami lupa, pa su odgovori razni, vencici, srednja glava, sve majstori,
cak mi i majstor rekao za 400 kinti ( 4e ) ce on to da mi sredi, ma vazi, nije problem, samo da ide, mislim se ja, da se ne skrkam gde god
opet ja na semafor, sad vozim malecku i ono opet lupa, vec mi ide na zivce, usporavam, gledam, ne vidim
staje pored mene neki čovek i kaže: to sto vam lupa, to vam je otpalo mač'je oko na jednom kraju pa udara u žbice...
eto...ja majtor za 4e skinula oko i teraj dalje
muke moje niko ne zna
|
|
|
|
|
|
|
Molena
|
|
*VIP*
Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49
Postovi: 31310
|
 dobro mu nisi rekla ne cujem te , nesto mi lupa hahaha
_________________
'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
Простор и ваздух готово нестају измећу наших лица и ја нагло удишем ваздух као да се давим, са трзајем да га се ослободим. Али он држи моје шаке и стеже руку око мог струка. Узалуд забацујем главу у тренутку кад његова уста дотичу моја...
Нисам затворила очи. Мрштим се да бих запретила тим зеницама изнад себе које желе да победе, да угасе моје. Уста која ме љубе, блага, свежа, безлична, иста су као јуче и њихова неефикасност ме раздражује... Изненада, она се мењају и више не препознајем пољубац, који се расплињује, наваљује, снажно се упија па попушта, постаје покретан, ритмичан, затим се зауставља као да чека одговор који не долази... Неприметно мрдам главом због бркова који додирују моје ноздрве и миришу на ванилу и дуван са медом...
Ох! Одједном, и против воље, моја уста су попустила, отворила се исто тако неодољиво као што зрела шљива пуца на сунцу... Од усана па до бокова, све до колена, поново се рађа и шири тај бол пун прохтева, та напетост ране која хоће поново да се отвори и излије — заборављена сласт...
Пуштам човека који ме је пробудио да се напаја воћем које гњечи. Моје шаке, до малочас укочене, препуштају се његовој руци, топле и млитаве; моје заваљено тело тежи да се споји с његовим. Повијена на руци која ме држи, мало јаче се наслањам на његово раме, прибијам се уз њега пазећи да нам се усне не раздвоје, са жељом да пријатно продужим наш пољубац.
Он схвата и одобрава лаким, радосним мумлањем... Најзад сигуран да нећу побећи, он се одмиче од мене, удише ваздух и посматра ме, гризући своја овлажена уста. Опет опуштам капке, више ми није потребно да га гледам. Можда ће ме свући и потпуно ме освојити... Није важно. Прожима ме нека неодговорна и лења радост... Ништа није хитно осим да се тај пољубац настави. Време је пред нама... Поносан, мој пријатељ ме подиже широким покретом, као сноп, да би ме упола положио на диван, где ми се придружује. Сада његова уста имају укус мојих и лаки мирис пудера... Та зналачка уста хоће да буду нова, да промене начин миловања, али ја се већ усуђујем да наговестим да више волим непомичан, дуг, успаван пољубац — лагано мрвљење чврсто приљубљена два цвета, где само трепере дамари двеју испреплетаних плодница...
Сада се одмарамо. Дуго затишје у коме повраћамо дах. Овог пута сам се ја одвојила и устала, осећајући потребу да исправим руке, и да се протегнем. Узела сам огледало да бих наместила косу и погледала своје ново лице и смејем се што у огледалу на обома видим тај сањиви израз, дрхтаве и сјајне усне, мало отечене. Он је остао на дивану и његов неми позив добија најласкавији одговор: мој поглед покореног пса, мало постиђеног, мало тученог, врло маженог, који све прихвата, узицу, огрлицу, место крај ногу свот господара...
Отишао је, доћи ће опет сутра... Није могао да се одвоји од мене, а ја сам се бојала да ћу опет попустити и гурала сам га испруженим рукама... Било ми је врућина, а он ме је помамно њушио као да хоће да ме уједе... Најзад је отишао. Кажем најзад, јер ћу сада моћи да мислим, да мислим на њега, на нас ...
„Љубав...“, рекао је он. Је ли то љубав? Желела бих да будем сигурна. Да ли га волим? Моја чулност ме је уплашила; али то ће можда бити само једна криза, преливање моје снаге тако дуго обуздаване, а после ћу, свакако, приметити да га волим... Кад би се вратио и закуцао на мој прозор... Да, сигурно, волим га. Сећам се, узбуђена, неких његових данашњих интонација — одјек његовог тихог заљубљеног режања довољан је да ми застане дах — а затим, како је био добар и јак и каква потпора мојој самоћи кад сам наслонила главу на његово раме!... Наравно, волим га! Ко ме је начинио тако бојажљивом? Нисам се толико устручавала, када...
О какву се хумку моја мисао сада неопрезно саплела? Касно је за бежање, опет сам срела моју немилосрдну саветодавку, ону која ми говори с друге стране огледала...
„Ниси се толико устручавала када те је Љубав, јурнувши на тебе, открила тако луду и тако храбру! Тога дана ниси се питала да ли је то љубав! Ниси се могла преварити: то је била она, љубав, прва љубав. То је била она и више то никад неће бити она! Твоја дечја простодушност онда није имала муке да је препозна и није се устезала да јој да и твоје тело и твоје младо срце. Та љубав се не најављује, она се не бира, о њој се не расправља.
И више то никад неће бити она! Она ти је узела оно што можеш само једанпут да даш: поверење, побожно чуђење при првом миловању, новину твојих суза, цвет прве патње!...
Воли, ако можеш; то ће ти свакако бити допуштено, да би се у најлепшем тренутку своје јадне среће опет сетила да у љубави не вреди ништа осим прве љубави, да у сваком тренутку будеш кажњена сећањем, ужасом поређења. Чак и кад будеш рекла: „Ах! ово је боље!“ — патићеш схвативши да ништа није добро што није једино!
Постоји један Бог који каже грешнику: „Не би ме тражио да ме већ ниси нашао... “
Али Љубав нема толико милосрђа: „Ти која си ме једанпут нашла“, каже она, „заувек ме губиш!“
Мислила си, губећи је, да си све препатила? Није готово! Уживај у своме паду, настојећи да васкрснеш онаква каква си била; при свакој новој гозби свога живота испићеш отров који ће ти сипати прва, једина љубав!...“
[писмо]
„Вољени мој пријатељу, јуче сам те питала како се зове она девојка која игра тенис са тобом. Није било потребно. Она се за мене зове, једна девојка, све девојке, све младе жене које ће бити моје супарнице мало касније, ускоро, сутра. Она се зове непозната, млађа од мене, она са којом ћеш ме поредити, немилосрдно, луцидно, али ипак са мање свирепости и продорности него што бих ја сама то чинила!...
Да је победим? Колико пута? Шта је победа када борба исцрпљује и не свршава се! Схвати ме, схвати ме! Не упропашћује мене сумња, не упропашћује ме твоје будуће неверство, него моје старење. Ја више нисам млада жена. Замисли, мили мој, твоју зрелост стаситог човека, кроз неколико година, поред моје! Замисли ме, још лепу и очајну, бесну у оклопу од стезника и хаљине, под шминком и пудером, под несигурним и младалачким бојама... Замисли ме као зрелу ружу која се не сме дирнути!
Један твој поглед управљен на неку младу жену биће довољан да на моме образу продужи тужну бору коју је урезао осмех, али једна срећна ноћ проведена у твоме наручју стајаће више моју лепоту која одлази... Као што знаш, ја се приближавам добу ватрености. То је доба грозних неопрезности... Схвати ме! Зар ме твој ватрени занос, који ће ме убедити, који ће ме умирити, неће одвести до глупе сигурности вољених жена? Извештачена наивка претвара се поново, у току неколико опасних тренутака, у задовољну љубавницу и допушта себи игре достојне девојчице од којих се тресе њено тешко и укусно месо. Задрхтала сам пред крајњим заборављањем једне моје четрдесетогодишње пријатељице која је, нага и још задихана од љубавног задовољства, стављала на главу шапку свога љубавника, коњичког поручника...
Да, знам, причам којешта, плашим те. Ти то не разумеш. Овоме писму недостаје један дуг увод, све мисли које скривам од тебе, које ме трују већ више дана... Љубав је тако једноставна, зар не? Ниси јој приписивао то неодређено, измучено лице? Волимо се, дајемо се једно другом, срећни смо за цео живот, је ли тако? Ах, Како си млад, и више од тога, ти који патиш само зато што ме чекаш! Твој пакао своди се на то да немаш оно што желиш, своди се на оно од чега неки стварају храну за цео живот...
Али када човек има оно што воли, а осећа у сваком тренутку како се његово једино благо распада, смањује и измиче као златан прах међу прстима!... И када нема ту ужасну храброст да отвори шаку, да остави цело благо; него стеже прсте све јаче, и виче, и преклиње, да би сачувао... шта? Мали, златни драгоцени траг у згрченој руци...
О, драги пријатељу, како сам стара! Можеш ли да волиш једну тако стару жену? Сада црвеним због себе. Што ниси упознао дугоного дете које је овуда провлачило своје краљевске витице и тиху нарав шумске нимфе? Све то што сам била, дала сам другоме! Опрости ми овај крик, пријатељу, али он је израз бола, крик који задржавам од када те волим! А шта ти волиш у мени, сада, кад је сувише касно, до оно што ме мења, што те вара? Моје коврџе обилне као лишће, очи које плава сенка издужује и ублажава, лажну лепоту тена коме пудер умањује масни сјај? Шта би рекао кад бих се поново појавила, кад бих изишла пред тебе са својом тешком, правом косом, са плавим трепавицама опраним од маскаре, са очима које ми је мајка дала, строго истакнутим кратким обрвама спремним да се намрште, очима сивим, узаним, водоравним, у дну којих сија хладан и брз поглед у коме препознајем очев?...“
(1910)
Човек мора страховито да остари да би се одрекао таште потребе да живи пред неким
[Сидони - Габријела Колет]
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
...докле год будем писала нећете знати шта је фантазија, а шта припада мом срцу и мени... слова су рељеф душе, а мозаик срца... ето вам широм отворена врата ![[treptrep.gif]](./images/smilies/treptrep.gif "[treptrep.gif]")
|
|
|
|
|
|
|
siN bRutaL
|
|
...
Pridružio se: 18 Maj 2012, 02:36
Postovi: 5769
|
...cek da ishceprkam pinealnu zlezdu pa da vidim el ima na njoj neka vratanca..ili bar odskrinut prozorcitj... ...ne vredi..moju ''shisharku''je odavno izgrickala neka veverica.. ...
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 58 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
![[sssss.gif]](./images/smilies/sssss.gif "[sssss.gif]")
