Srbija Forum :: Kako se piše ljubav... Mika

Јутрос сам прелистао све ове белешке написане претходних дана и опет се насмејао самоме себи. Хтео сам да будем концизан, конкретан и прецизан у изразу, а опет се све претворило у фантазмагорију, опет сам одлутао у медитације, ониричка лутања у нестварно и недокучиво. Али шта могу када се мој живот управо састојао од тих фантазија, од игре осећаја, од позоришта сенки, од лудовања и лудорија, бекријања и пијаних заноса, а не од крутих чињеница сведеног и углађеног грађанског живота. Неко је све то погрешно протумачио и покушао да ми наметне ореол бунтовника без разлога, песника који по сваку цену жели бити оригиналан не би ли, мистификујући сопствени живот, себи дао још више на значају. Наравно да све то нема никаквог смисла. Моја песничка шенлучења, све те бескрајне теревенке на којима сам губио па поново проналазио самога себе, потичу из моје искрене унутарње потребе, из најдубље магме душе. То није никаква накалемљена протеза психе услед страха од баналности света.
Данас су, колико видим, сви оригионални, јединствени и непоновљиви.
Обуку шарене мајице, направе неколико јавних, често простачких испада,
или се сликају голи,
и ето ти те изнуђене посебности која ми се гади.

Схватио сам да постоји стална дијалектика која се непрестано понавља између живота и уметности, између стварности и уметничког дела, између испирације проузроковане дневним догађањима и поезије. То је, заправо, једна одкључних поставки Хераклитове филофофије супротности путева, односно тези да се све креће ка својој супротности у духовном смислу. Када књижевност постане изразито забављачка, када мајстори пера буду по сили тржишта замењени пискаралима и израбљивачима речи, када се магија стварања претвори у магију јефтиног мјузикла, обавезно наиђе нов подстрек који је спасава од смрти.
Долазе са периферије варвари, неки од брега одваљени, тврдокорни синови, попут Хемингвеја, Селина или Буковског и крче ту шуму јефтине обмане, тог блиставог кича и плесњиве литературе.
Наиђу тако тренуци када помислиш како је сваки твој нови дан ко зна кад већ изговорен,
како је неко врло важан мислио све твоје мисли и порађао их у мукама стварања,
како сваки твој покрет није аутентичан већ поновљен ко зна колико милиона пута у овом вакуму универзума.
Када се то догоди, можда треба послушати старог стоика Марка Аурелија који каже:
“Истрезни се и дођи себи, па ако си се отресао сна и схватио да си се мучио само у сну,
пробуди се опет и погледај на земаљске ствари онако како си гледао на оне у сну“.
Увек ме обузме нелагодност због завршних речи. Оне су плод непрепознавања духа.
Има ли завршене слободе или љубави?
Ако грешим, претворите ме у камен.

Delio sam pesme.
Neprestano.
Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili slivniku, korpi za otpatke ili spomenaru.
Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču.
Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetima, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima.
U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me je vaspitačica i izrecitovala mi nekoliko pesama na koje sam potpuno zaboravio.
Onda je izvukla iz tašne prekucane stihove. To je bio gotovo izuzetak.
Obično mi nisu nikada vratili ono što sam im usput darovao.
Bio sam kafanski rapsod, pa sam stoga imao razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka u kojima su beležile reči.

Radmila Karaklajić mi je jedno stidljivo priznala da joj je mojih nekoliko stihova izmenilo čitav život.
A ja se, posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči tih pesama o kojima je ona pričala.
Ko zna kada i ko zna ko je govorio kroz mene kada je sve to nastajalo.
Pisao sam svuda, pod svim okolnostima, između dva pijanstva ili izbezumljenja.
Pisao sam kada mi telom prođu orkanski vojvođanski vetrovi, pisao i pevao dok god me drži glas.
Čak i kada bih promukao, još uvek se nisam predavao.
Pisao bih i na konju kao Isak Babelj samo da sam kojim slučajem morao da jašem.
Ne volim da gledam stranice novina ispunjene čituljama.
Svašta čoveku kažemo i uradimo dok je živ, a onda, kao da se ništa nikada nije dogodilo, otkrivamo u njemu izobilje vrlina i genijalnosti.
Potom se laćamo da ispisujemo nekrologe, te jeftine i patetične posmertne oglase ne bi li se iskupili za sve pakosti koje smo nekome priredili za života.
Negde sam to već rekao, valjda u jednoj svojoj pesmi: smrt je pomilovanje...

The embrace' by Joseph Kunstmann

Колико ја имам осмеха,
толико нико не може имати ружних речи
ни ситних малих пакости
да ми на било који начин наштети.
Осмех за све и за добро и за зло,
па ко' дуже издржи...

Допливао сам до ње, пробио се кроз мрежу и начинио телом кавез од загрљаја.
Мреже су се замрсиле и помешале нити.
Уместо да нас улове, ми смо уловили њих.
И мотали смо у води моји душу на њену и њену на моју.
И први пут сам схватио да је ово што чинимо много веће од љубави.
Да пливамо кроз вечност.

Сузе се брусе стрпљењем

Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne.
Nikad se više nećemo naći.

Desilo se upravo ono što sam slutio da će se jednom desiti … postalo mi je svejedno.
Možda ćeš jednom vrištati moje ime, ali se bojim da neću čuti.

Slika

Zaglušilo me je previše tišine

Autoru:	Astra [ 31 Okt 2014, 00:05 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika

Autoru:	Вучица [ 02 Nov 2014, 13:59 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Субота Јутрос сам прелистао све ове белешке написане претходних дана и опет се насмејао самоме себи. Хтео сам да будем концизан, конкретан и прецизан у изразу, а опет се све претворило у фантазмагорију, опет сам одлутао у медитације, ониричка лутања у нестварно и недокучиво. Али шта могу када се мој живот управо састојао од тих фантазија, од игре осећаја, од позоришта сенки, од лудовања и лудорија, бекријања и пијаних заноса, а не од крутих чињеница сведеног и углађеног грађанског живота. Неко је све то погрешно протумачио и покушао да ми наметне ореол бунтовника без разлога, песника који по сваку цену жели бити оригиналан не би ли, мистификујући сопствени живот, себи дао још више на значају. Наравно да све то нема никаквог смисла. Моја песничка шенлучења, све те бескрајне теревенке на којима сам губио па поново проналазио самога себе, потичу из моје искрене унутарње потребе, из најдубље магме душе. То није никаква накалемљена протеза психе услед страха од баналности света. Данас су, колико видим, сви оригионални, јединствени и непоновљиви. Обуку шарене мајице, направе неколико јавних, често простачких испада, или се сликају голи, и ето ти те изнуђене посебности која ми се гади. Схватио сам да постоји стална дијалектика која се непрестано понавља између живота и уметности, између стварности и уметничког дела, између испирације проузроковане дневним догађањима и поезије. То је, заправо, једна одкључних поставки Хераклитове филофофије супротности путева, односно тези да се све креће ка својој супротности у духовном смислу. Када књижевност постане изразито забављачка, када мајстори пера буду по сили тржишта замењени пискаралима и израбљивачима речи, када се магија стварања претвори у магију јефтиног мјузикла, обавезно наиђе нов подстрек који је спасава од смрти. Долазе са периферије варвари, неки од брега одваљени, тврдокорни синови, попут Хемингвеја, Селина или Буковског и крче ту шуму јефтине обмане, тог блиставог кича и плесњиве литературе. Наиђу тако тренуци када помислиш како је сваки твој нови дан ко зна кад већ изговорен, како је неко врло важан мислио све твоје мисли и порађао их у мукама стварања, како сваки твој покрет није аутентичан већ поновљен ко зна колико милиона пута у овом вакуму универзума. Када се то догоди, можда треба послушати старог стоика Марка Аурелија који каже: “Истрезни се и дођи себи, па ако си се отресао сна и схватио да си се мучио само у сну, пробуди се опет и погледај на земаљске ствари онако како си гледао на оне у сну“. Увек ме обузме нелагодност због завршних речи. Оне су плод непрепознавања духа. Има ли завршене слободе или љубави? Ако грешим, претворите ме у камен.

Autoru:	Вучица [ 02 Nov 2014, 14:08 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Nedelja Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili slivniku, korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetima, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima. U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me je vaspitačica i izrecitovala mi nekoliko pesama na koje sam potpuno zaboravio. Onda je izvukla iz tašne prekucane stihove. To je bio gotovo izuzetak. Obično mi nisu nikada vratili ono što sam im usput darovao. Bio sam kafanski rapsod, pa sam stoga imao razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka u kojima su beležile reči. Radmila Karaklajić mi je jedno stidljivo priznala da joj je mojih nekoliko stihova izmenilo čitav život. A ja se, posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči tih pesama o kojima je ona pričala. Ko zna kada i ko zna ko je govorio kroz mene kada je sve to nastajalo. Pisao sam svuda, pod svim okolnostima, između dva pijanstva ili izbezumljenja. Pisao sam kada mi telom prođu orkanski vojvođanski vetrovi, pisao i pevao dok god me drži glas. Čak i kada bih promukao, još uvek se nisam predavao. Pisao bih i na konju kao Isak Babelj samo da sam kojim slučajem morao da jašem. Ne volim da gledam stranice novina ispunjene čituljama. Svašta čoveku kažemo i uradimo dok je živ, a onda, kao da se ništa nikada nije dogodilo, otkrivamo u njemu izobilje vrlina i genijalnosti. Potom se laćamo da ispisujemo nekrologe, te jeftine i patetične posmertne oglase ne bi li se iskupili za sve pakosti koje smo nekome priredili za života. Negde sam to već rekao, valjda u jednoj svojoj pesmi: smrt je pomilovanje...

Autoru:	Senka [ 04 Nov 2014, 00:04 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika

Autoru:	Вучица [ 25 Nov 2014, 01:21 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
The embrace' by Joseph Kunstmann Колико ја имам осмеха, толико нико не може имати ружних речи ни ситних малих пакости да ми на било који начин наштети. Осмех за све и за добро и за зло, па ко' дуже издржи...

Srbija Forum http://srbija-forum.com/

Kako se piše ljubav... Mika http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=124&t=6473	Stranica 3 od 4

Autoru:	Вучица [ 01 Dec 2014, 11:22 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Допливао сам до ње, пробио се кроз мрежу и начинио телом кавез од загрљаја. Мреже су се замрсиле и помешале нити. Уместо да нас улове, ми смо уловили њих. И мотали смо у води моји душу на њену и њену на моју. И први пут сам схватио да је ово што чинимо много веће од љубави. Да пливамо кроз вечност. Сузе се брусе стрпљењем

Autoru:	Вучица [ 17 Dec 2014, 00:22 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног

Autoru:	Вучица [ 23 Apr 2015, 22:56 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći.

Autoru:	Вучица [ 03 Maj 2015, 22:56 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika
Desilo se upravo ono što sam slutio da će se jednom desiti … postalo mi je svejedno. Možda ćeš jednom vrištati moje ime, ali se bojim da neću čuti. Zaglušilo me je previše tišine

Autoru:	Вучица [ 10 Maj 2015, 23:50 ]
Tema posta:	Re: Kako se piše ljubav... Mika

Stranica 3 od 4	Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/