|
| Autoru |
Poruka |
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
14. Poglavlje
Bila je oduševljena onim što je do kraja tog dana videla i naučila od Dime. Ne samo da je imao ogromno imanje na kome su rasle jabuke, kruške, šljive, višnje i trešnje već je gajio i pčele, i to sa mnogo ljubavi i znanja. Imao je i malo postrojenje sa troje zaposlenih gde se pravila manja količina domaćeg džema, ali joj je objasnio da se pokazalo da njegovi kupci i te kako imaju interesa za mnogo veće količine nego što ih sad pravi. Iznenadila se i kad je čula da kupuju njegove tegle a stavljaju svoje etikete. Njemu to do skoro nije smetalo, ali sad je počeo da razmišlja da je mnogo toga lažnog u prehrambenoj industriji i da bi trebalo da ljudi znaju tačno šta kupuju i da sami razlikuju zdrave namirnice od veštačkih.
Na kraju, kad su se vratili do njegove kuće, bila je umorna kao pas. Mnogo su prepešačili, a i mozak joj se napinjao da upije što više informacija koje je Dima sipao kao iz rukava. Osećala je koliko on voli to što radi, koliko voli okruženje, prirodu. I koliko je ceni. Želela je i sama da ima toliko znanja, ali je videla da se to ne uči preko noći, već da se takvo znanje stiče.
Pred kućom je imala nameru da se oprosti, ali tada se opet pojavila njegova majka.
– Večera vas čeka. Hajde, ne gledajte me tako. Prvo večera, a onda se razilazite.
Dima ju je pogledao ispod oka, kao da se izvinjava što će morati da poslušaju malu ženicu. No, ma koliko bila umorna, sve je to prošlo kada je videla trpezariju svu u znaku šume, sa mnogo neobičnih uglova i sa stolom od neobrađenog drveta koji kao da je ukraden iz nekog nacionalnog parka. A na stolu je bilo pregršt domaćih pitica, pršute sečene tanko da se providi, domaćeg sira i kajmaka, pečenog krompira... Navalila je devojka da jede ne verujući da je ikad nešto slađe probala.
A posle večere je majka donela domaću kafu.
– Ovo popij da se ne uspavaš za volanom.
– Hvala vam, zaista. Ovo je bilo... sjajno. Nikada nisam ni više ni bolje jela.
Umesto majke odgovorio je sin.
– Mislim da sam u tvojim očima danas video interesovanje za sve ono što si ovde videla i prepoznao sam da možeš sve da ispratiš. Što se mene tiče, možeš da uđeš u partnerstvo maloprodaje. Tačnije, imam bolju ideju. Voleo bih da ja budem zadužen za proizvodnju i preradu, a ti da budeš ta koja će sve plasirati sa novom i domaćom, našom markom na tržište. Neka tvoje ulaganje bude u marketing, u pronalaženje lokala, za početak, gde će biti prodavana naša roba. I, naravno, kreativni deo takođe je na tebi.
Vukica je tu videla zamku.
– Moje ulaganje bi tu bilo daleko manje od onog što ti unosiš u partnerstvo.
– Ne znam koliko novca imaš, ali ne verujem da imaš toliko da platiš ovolike godine porodičnog truda da se dođe do ovog. Zato ćeš imati procenat od prihoda onoliki koliko se dogovorimo. Mislim da je to posao za advokate, a ne za nas dvoje. Meni je samo bitno da znam da li si spremna da ovo započeto i nastaviš.
Lupalo joj je srce. I to više nije bilo samo zbog njegove blizine. Bio je to entuzijazam pred nečim novim, privlačnim, nečim što je upoznala i čime se nadahnula.
– Da, želim. Stvarno želim.
I nenadano mu se bacila u zagrljaj. Tek kad je shvatila da taj zagrljaj postaje veoma vreo, da želi da ga nikad ne pusti, odmakla se. Dimina majka je stajala pored njih i smešila se.
– Izvinite, ponelo me uzbuđenje.
Dima ništa nije rekao, ali se videlo da mu nimalo nije bilo svejedno što je na trenutak držao njeno telo tako blizu svog.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
15. Poglavlje
U roku od samo mesec dana Dima i Vukica su potpisali veoma detaljan ugovor, sačinjen na skoro sedam sitno kucanih strana. Plašilo ju je njeno prezime na papiru i njegovo eventualno pitanje ko je zaista njegov novi partner. No, Dima kao da je sve već pomirio sam sa sobom.
Sve do potpisivanja ugovora njih dvoje nisu mnogo komunicirali. Viđali su se u Sašinoj agenciji ili u kancelariji Diminog advokata, gde su više ova dvojica raspredala o detaljima i prepirala se o zakonskim odredbama, dok su Vukica i Dima samo želeli da se to što pre završi. Nekoliko puta su se čuli telefonom, ali to su bili kratki razgovori i dogovori oko sitnica koje advokati nisu mogli sami da reše. I to je sve.
A za sve to vreme Vukica je često bila pored Saše. Ne samo da su raspredali o njenim pozicijama u tom partnerstvu već su odlazili i u bioskop, na večere, na popodnevne ili jutarnje kafe. Vukici je bilo jasno da Saša ne izaziva u njoj onu vrstu uzbuđenja kakvo oseća kad je u blizini Dime. No, on je umeo da se postavi kao prijatelj, kao staloženi zaštitnik koji ne potencira na tome, kao sasvim običan momak pored koga je prijatno biti. Znala je da on sve više i više želi da se nešto jače desi između njih dvoje, ali mu je bila zahvalna jer ništa ne požuruje. Sad kad je bila između dvojice veoma različitih muškaraca, prosto nije smela da razmišlja koji je bolji za nju. Uostalom, na Dimu je stavila znak zabrane. On je imao devojku, on je bio neko ko se primećuje u tom gradu. A Saša je bio sasvim slobodan.
Kada su potpisali ugovor, morala je da pruži ruku prvo Diminom advokatu, strogom i tvrdoglavom čovečuljku koji je više insistirao na zaštiti klijenta nego što je to sam Dima tražio. Onda je poljubila Sašu u obraz i zahvalila mu za sav uloženi trud. A onda se okrenula prema Dimi. Smešio se.
– Partneru, čestitam ti. Sigurna sam da si mnogo puta pomislio da li ti je ovo stvarno potrebno.
– Poneki put jesam, ali to su ipak neke druge, moje male dileme. Ipak, mislim da je ovo bio jedan od boljih poslovnih poteza u mom životu.
– Lažeš, ali nema veze. Idemo negde na ručak da proslavimo?
Njegove plave oči su zaronile u njene.
– Da, idemo. A od sutra počinjemo zajedno da funkcionišemo. To ti je jasno?
Nije razumela šta hoće da joj kaže. Verovatno je to pročitao u njenom pogledu.
– Hajdemo na ručak. A ako nije problem, voleo bih da malo kasnije, posle ručka, posvetiš meni bar pola sata nasamo. Onda bih ti objasnio šta je to jedino ostalo nejasno jer nije postojalo u ugovoru.
U tom momentu Saša im je prišao.
– Idemo li, partneri? Gladan sam, žedan i spreman da vas prejedanjem kaznim za sve muke koje sam prošao do ovog dana.
Vukica je sakrila crvenilo lica tako što je pognula glavu. Onda je krenula prva, kao vođa, ispred tri muškarca, od kojih je jedan umeo da učini da se svet u trenutku okrene naglavačke.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
16. Poglavlje
Večera je protekla sjajno. Saša je bio veoma raspoložen, a nije zaostajao ni Dima u pravljenju duhovitih šala i pričanju zanimljivih priča. Njegov advokat je samo jeo, kao da i time naplaćuje svoje usluge, dok je Vukica bila sasvim tiha. Njoj je bilo možda najneprijatnije jer je u svojoj glavi pravila neobična poređenja između Saše i Dime. Bilo je tu svakojakih pitanja i najneobičnijih ocena. A opet je znala odgovor na to ko u njoj zaista ume da probudi ženu, zaljubljenu i opčinjenu.
A kad se večera završila, Saša ju je nonšalantno uzeo pod ruku.
– Dama je ostavila auto pred mojim ofisom, pa ću je sad odvesti do njega. Prijatelji, vidimo se.
Tada je pred njih stao Dima.
– Ja ću odvesti Vukicu.
Sašine oči su se skupile. Osetila je kako joj prejako steže ruku.
– Nema potrebe. Zar ne, Vukice?
Vukica je znala da je obećala Dimi pola sata razgovora. No, sad joj je bilo neprijatno jer je videla da ovo nema više veze sa bilo čim osim sa naklonostima prema njoj.
– Znam da sam ti obećala da ćemo popričati, ali može li to ostati za sutra?
Dima se namrštio.
– Mislim da ne. Sad smo partneri i moramo jedno drugo poštovati, kao i dogovore koje imamo, ma koliko delovali nevažni ili u nevreme.
Osetila se veoma loše. On joj je jasno stavio do znanja da ne može da se igra sa njim. Okrenula se Saši.
– U pravu je. Jesam umorna i prilično uzbuđena zbog današnjeg dana, ali moram ispoštovati to što smo se dogovorili. Ipak smo nas dvoje sad partneri.
Saša ju je teškom mukom pustio. Videlo se da je ljut, najviše na Dimu. Brzo je nestao prema svom automobilu, dok je Dimin advokat već palio svoj auto i mahao im kroz prozor.
– Možemo da se prošetamo pored reke.
Nedaleko odatle bilo je šetalište, skoro pusto, ali nekoliko parova je sedelo na klupama i ljubilo se. Pristala je.
Kad su sišli do šetališta, osetila je kako joj vetar mrsi kosu. Bio je to prijatan osećaj, kao i činjenica da pored nje hoda taj prelepi muškarac.
– Čini mi se da te Saša gleda na drugačiji način. Ne samo kao klijenta.
Vukica se iznenadila.
– Zašto to misliš?
– Ljut je na mene. Da li ste vas dvoje u vezi?
– Ne, nismo. On je sjajan čovek i postaje mi prijatelj.
– Dobro. Samo pitam. Voleo bih da znam ako jeste.
Vukica se nasmejala.
– Nisam znala da partnerstvo podrazumeva i prijavljivanje odnosa sa drugim ljudima.
– To nema veze sa partnerstvom. O tome sam hteo da popričamo. Znaš da ja nisam ravnodušan prema tebi. To je blago rečeno, ali hajde da tako kažem. Sad smo upućeni jedno na drugo i prosto želim da saznam na koji način moram da se postavim prema tebi.
– Ne razumem te.
Zastao je i iznenada je okrenuo ka sebi. Osećala je njegov dah, toliko je bio blizu.
– Želim da mi kažeš da nemam nikakve šanse kod tebe. Ovako, gledajući me pravo u oči, jer nešto mi govori da nisi baš ravnodušna. Tvoje lice koje se zacrveni kad ti nešto kažem, tvoje bežanje od mog pogleda. Možda grešim, ali moram da znam.
Vukica je drhtala. Bio je suviše blizu, a tražio je da ga slaže i kaže mu u oči da ga ne gleda na način kako žena gleda privlačnog muškarca.
– Ti si zauzet, zar ne? Imaš devojku. A ja sam nova u ovom gradu i ne želim da prvo što uradim, a što će zapaziti bar sve udavače i njihove mame u gradu, bude to da se viđam sa tobom na taj način. Možda ne razumeš, ali... nije mi to potrebno.
– Odbijaš me zato što imam devojku? I zato što me udavače gledaju kroz novac i izgled i misle da bih zbog toga bio savršen muž?
Znala je da iz njegove perspektive to deluje potpuno suludo.
– Imaš devojku, sam si sad potvrdio. Zašto bih ti ja bila druga?
– Nisam nikada rekao da bi mi bila druga. Ja ne sedim na dve klupe. Mogla bi biti prva i jedina. Samo ako to želiš.
Prebledela je. Njegove reči su joj zvučale tako... filmski.
– Ostavio bi je? Zbog mene o kojoj tako malo znaš?
– Ne zbog tebe. Već zbog emocija koje u meni budiš.
Imalo je smisla. Ma, sve što je ikad rekao dobijalo je sad smisao.
– Zbunjena sam. Ne znam... sad smo postali partneri, ne bi bilo dobro da...
– Opet tražiš opravdanja. Ne shvatam te.
Odmahnula je glavom.
– Nekad ne shvatam samu sebe. Ali... ne mogu sad da pričam o tome. Sasvim si me iznenadio. Stvarno sam mislila da ćemo pričati o nečemu što ima veze sa našim poslom.
Odjednom, kao da je Dima rešio da prekine tu priču.
– Shvatam. Ovo je sad ljubazna reakcija kojom mi daješ do znanja da te ostavim na miru. U redu. Hajde da se vratimo. Sutra se nalazimo u deset da vidiš jedan prostor za kancelarije i maloprodaju. Ako ti se svidi, možemo da ga iznajmimo. Hoćeš da dođem po tebe do tvoje radnje?
– Da, može.
Kao da je htela nešto da mu kaže, ali nije imala snage. Potpuno se ukočila, kao žena koja je odjednom otkrila da joj njoj nedostižni muškarac traži broj telefona pa, ne verujući svojim ušima, reši da ga ne gleda i ne primećuje kad ga sretne plašeći se istine. Možda se samo šali? Možda je spreman na sve radi jednog sitnog uspeha? Nikad se ne zna. Sa njom su se neki momci zabavljali između ostalog jer je bila bogata i nosila moćno prezime.
Ćutke su se odvezli do njenih kola. Tako su se i rastali. Bilo je teško Vukici što se taj dan tako završio. A jednako joj je bilo teško kad ju je nešto kasnije pozvao Saša.
– Da li te Maletković muva?
– Pobogu, Saša, šta to pričaš? Nemoj da lupaš.
– Ne, siguran sam da on ima neke namere prema tebi.
– On isto misli i za tebe.
– Ja to ne krijem, Vukice. To bi i slep primetio.
Zbunila se. Iako je to i sama znala, ova iskrenost ju je iznenadila.
– Saša, nećemo o tome. Stvarno nisam spremna za ovakve razgovore.
– On je zgodan muškarac i zaista je sposoban da napravi novac. Znam da to privlači većinu devojaka u ovom gradu, ali ti nisi takva i ne želim da te on ucenjuje na takav način.
– Ne brini, nema govora o tome. Sad mirno spavaj. Čućemo se sutra.
– Ima li neke šanse da ti i ja... budemo više od ovog što smo sad?
Zadržala je dah. On je bio kao sigurna luka na mirnom moru, a njoj je bio potreban muškarac. Žena u njoj je vapila za nekim osloncem, za dodirom, za poljupcima. Dima je, opet, bio grad iza visoke tvrđave na nemirnim vodama, gde je morala da rizikuje da bi ušla i videla kakav je tu zaista život čeka. On je nosio obeležje malograđanskih očekivanja, idealan da je svi zamrze zbog njega, ali on je bio taj koji je pokretao ženu u njoj.
– Saša, ne mogu sad da mislim o tome. Budimo prijatelji, zasad. A ako se jednom nešto desi među nama...
Očito da je Saši ovo dalo nade.
– U pravu si. Tek si postala poslovna žena i znam da žudiš da se sad tu dokazuješ. Moram da te pustim da se snađeš u tome i da organizuješ svoj život kako želiš. A sve drugo otom-potom. I, znaj, ja ti jesam prijatelj. Zaista jesam.
– Hvala ti. Znam to.
Kad je prekinula vezu, bilo joj je toplo oko srca. Saša ju je stvarno smirivao, a onda se odnekud javio Dimin lik i telo joj je zadrhtalo od želje, a duša od bojazni. Taj muškarac mogao je i da je usreći, ali i da je, ako je povredi, otera odatle. Predosećala je to. A ovaj grad je počeo sve više da bude njen. I nije želela da ga izgubi.
Teško je zaspala te noći. Prevrtala se i pomišljala da zove Lelu i poveri joj svoja osećanja. Ali odustajala je jer je znala unapred da će Lela uvek biti za ono što je nemirno, skriveno, što je opasno. A možda je, podsvesno, Vukica želela da čuje nešto sasvim suprotno od toga.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
17. Poglavlje
Dve nedelje kasnije Vukica i Dima su otvorili kancelariju u centru, samo dve ulice dalje od njene radnje. Bio je to prostor na dva nivoa. Dole je predviđena maloprodaja, ali kako je još trebalo raditi na osmišljavanju ambalaže, naziva i mnogih drugih detalja proizvoda, kao i na proširenju palete onoga što Dimino malo postrojenje može da proizvede, zasad su samo sredili gornji deo, i to dve kancelarije, od kojih je jedna bila Vukičina, a druga je tek trebalo da dobije svoju svrhu – jednom kad se zaposle radnici. Kako nije želela da napušta svoju antikvarnicu, tako je po podne, odmah nakon kancelarije, odlazila tamo i provodila vreme do zatvaranja. To ju je umaralo, bila je iscrpljena, ali je smatrala da je to nešto što želi i što je najbolje za nju. Dimu je viđala skoro svakog dana. Dolazio bi da zajedno porade na novim idejama, donosio joj izveštaje koje je specijalno za nju pisao i ponašao se kao da radi sa muškarcem, a ne sa ženom kojoj je skoro priznao da je zaljubljen u nju. Vukici to nije bilo pravo – u njegovim očima više nije mogla da vidi neku emociju, prosto se zatvorio, govorio je samo ono što je neophodno i što je isključivo u vezi sa poslom. Pokazao je i crte strogosti, tražeći od nje da što brže savlada sve ono sa čim se nikad ranije nije suočavala.
Saša je pak bio jedina osoba sa kojom je provodila vreme van posla. Istina, ni za njega nije mogla da izdvoji bog zna koliko vremena, ali su bar vikendima odlazili na kafu ili ponekad izlazili uveče. Nagovarao ju je da uzme još jednu radnicu za antikvarnicu, neprestano pokazivao brigu što deluje iscrpljeno i što mršavi, a to zaštitničko ponašanje još više je dobijalo na značaju u njenim očima jer je Dima pokazivao ravnodušnost. Puštala je da joj Saša postane sve bliži, kao da mu sama utire put ka svom srcu.
A već narednog meseca desetak proizvoda je dobilo specifičnu ambalažu, nazive i tačno određene specifikacije. Dobijene su sve dozvole, a maloprodajni objekat je počinjao da se dopunjuje policama, reklamama, bojama i kojekakvim dodacima. Njena želja je bila da to deluje kao bakin špajz i Dima se složio sa tim. Ponosna što je mnogo doprinela svemu tome, dan pred svoj rođendan rekla je Dimi da želi da poseti porodicu i da će moći bez nje nekoliko dana. Složio se, ali suviše lako, što joj je ponovo zasmetalo. Izgledalo je kao da ju je on sasvim izbrisao iz svojih misli ili je veoma dobro glumio. Kad je nešto kasnije tog istog dana Saša svratio u antikvarnicu i primetio podočnjake koje ni šminka nije mogla sakriti, rekla mu je da uzima nekoliko dana odmora i da ide kod svojih. On je nonšalantno predložio da odu zajedno. Imao je brata u Beogradu, tačnije polubrata, i mogli su zajedno otići i vratiti se. Vukica je to sa oduševljenjem prihvatila. Lakše je bilo da tamo odnese jedan delić ovog života ovde.
Tako su njegovim kolima sutradan stigli u Beograd. Naravno, kada ju je dovezao do roditeljske kuće, insistirala je da uđe sa njom. Prosto je želela da on potvrdi njen uspeh pred ljudima koji su je oduvek smatrali nedovoljno zrelom za dobre odluke. A kad je videla kako je njen otac srdačno dočekao Sašu i koliko su njih dvojica jedan drugog poštovali, nešto je kliknulo. On je mogao biti savršen zet. Njeni momci su uvek bili dobrodošli u taj dom, ali se pokazivalo da ni sa jednim roditelji nisu bili oduševljeni. Prosto su ih podnosili, kao prolazne likove kćerkinog života, i nijednu njenu vezu nisu shvatali ozbiljno, čak i ako je to mogla biti. A onda bi i Vukica odustajala od tih veza, polažući oružje pred mišljenjem ljudi koji imaju uticaja na veliki deo nacije. Prosto nije želela da mora da dokazuje kako ona zna bolje od njih šta je dobro, a šta loše, jer tu je uvek gubila.
A ovaj put se najviše obradovala Vuku. Bio je to muškarac koji nikad neće odrasti, veseljak, trošadžija, bekrija, neozbiljan i nesređen, ali srećan u svemu tome. Zagrlio je sestru jako i tad je znala da mu je nedostajala.
– Koga si to dovela? Novi momak?
– Ne zezaj, to je tatin prijatelj koji mi je mnogo pomogao.
Vuk je namignuo kako samo ume – obešenjački i nepoverljivo.
– Je li to priča za matorce?
– Ozbiljna sam. Prijatelji smo.
– Ne gleda te baš prijateljski.
Pocrvenela je.
– Dobro, možda mu se dopadam, ali nema ništa zasad među nama.
Vuk je pogledao na sat.
– Moram na fudbal, ali dolazim kasnije da se družimo. Nije loš, nije loš. Bolji od nekih koje si nekad dovodila. A vidim da i matorci to misle.
Vukica je ispratila brata osmehom, a onda se pridružila Saši, majci i ocu na ručku. Zadržali su ga do uveče, a onda su insistirali da sutradan svi zajedno odu na večeru.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
18. Poglavlje
Ta tri dana u Beogradu bili su veoma osvežavajući za Vukicu. Proslavila je svoj rođendan, videla se sa Lelom, kojoj je priznala da se zamalo prepustila Dimi, ali da je sad ipak svesna da je ovako bolje, a tu je bio i Saša, skoro kao deo porodice, koji joj je te večeri kad je slavila rođendan doneo buket od sto jedne ruže i parfem koji je najviše volela. Čak je i Vukičina majka morala kćerki da skrene pažnju na to da je ovaj sjajan mladić zaljubljen u nju do daske i da bi joj jedan takav dobro došao. Ukratko rečeno, sve je išlo na Sašinu vodenicu. A Vukica je polako padala pod taj uticaj.
Vratili su se trećeg dana kasno uveče. Dovezao ju je do stana i tu je spontano pao prvi poljubac. Nije bio strastven i nije dugo trajao, ali je ipak bio onaj koji pokazuje da se tu nešto tek mora odigrati.
A kad je stigla kući, shvatila je da tri dana nije čula ni videla Dimu i da pomalo oseća kako jedva čeka sutradan da ga sretne. Pustila mu je poruku, jer je bilo jako kasno, kako se vratila u grad i kako će sutra biti u ofisu. Nije joj odgovorio, a to joj nije bilo baš pravo.
Sutradan je došla u kancelariju i zatekla veliku kutiju upakovanu u crveni papir. Na papiru je bila prikačena i ceduljica. Otvorila ju je sa osmehom.
„Srećan rođendan, partneru. Dobro pamtim matične brojeve, a tvoj mi je otkrio da si otišla odavde da na nekom posebnom mestu proslaviš rođendan. Ipak, ovo je poklon od srca, ma gde bila dok ga ja stavljam na prazan sto. Dima.“
Skoro da je mogla da zaplače. Kako je samo romantičan bio taj momenat! Koliko god da ju je Saša oduševio ružama i parfemom, ovo je delovalo daleko jače i ostavljalo snažniji utisak. Otvorila je paket. Unutra je bila čokoladna fontana – šarena i potpuno otkačena. Dopala joj se. Uveseljavao ju je pogled na likove iz crtanih filmova koji su krasili postolje. I pitala se da li se ikad više nasmejala nekom poklonu. A onda je dobila i hrabrost i želju da ga pozove i zahvali mu. Javio se posle dužeg vremena.
– Da?
– Hej, ja sam. Sad sam našla poklon i... stvarno si me obradovao. Pretvorio si me u dete. Hvala i na poruci.
– Nema na čemu. Stići ću tu za sat vremena. Imam mali problem u postrojenju, neka mašina mi se pokvarila. Kad to sredim, dolazim.
I veza se prekinula. A Vukica kao da je dobila šamar. Zvučao je tako hladno, tako poslovno, da se to nikako nije slagalo sa onim što je pročitala u poruci – kao da su to dve različite osobe koje se samo isto potpisuju. Tako razočarana, dočekala je i njegov dolazak. A on nije pokazao iznenađenje što je ona dalja nego inače. Odmah joj je dao spisak ljudi koji bi mogli biti potencijalni klijenti za velikoprodaju, a onda je posavetovao i da što pre nađe dobru sekretaricu jer se posao zahuktava.
Vukica je odreagovala na to veoma burno.
– Nema ovde posla za sekretaricu, bar ne još. Ja mogu sve dovoljno brzo da stignem.
– A kad odeš negde na nekoliko dana kao što si sad? Biće potrebna zamena ako nam posao krene onako kako mislim da bi trebalo.
– Sad je problem nastao jer sam uzela nekoliko dana za svoj rođendan? Zašto mi nisi rekao da ne idem ako si smatrao da to nije u redu?
Dima ju je čudno pogledao.
– Nisam rekao da je bio problem da odeš nijednog trenutka. Samo pravimo planove unapred.
No, Vukica je bila pogođena, ne toliko njegovim rečima, koliko njegovim stavom. Želela je poljubac u obraz, makar za svoj rođendan. Želela je onog muškarca koji je sastavio onu poruku na poklonu.
– Sigurna sam da ti nije svejedno što sam otišla i da misliš da ću biti neodgovorna, da ću polako odustajati od ovog, da nemam dovoljno entuzijazma.
– Ne znam šta govoriš, Vukice.
– Ne potcenjuj me. Samo to nemoj da radiš.
I odjednom se rasplakala. Tek tako, ne znajući ni sama zašto. Nije važila za plačljivicu, daleko od toga, ali sad kao da nije to bila ona.
A Dima je veoma čudno reagovao na suze. Uzmuvao se. Čas je pokušao da je dodirne po glavi, čas je pravio korak unazad kao da bi pobegao od nje. Kad se na kraju smirila, on je seo na sto pored nje i uzeo je za ruku. Pogled mu je bio nežan, kao nekad.
– Ne znam zašto si ovako reagovala. Pretpostavljam da ti se nešto emotivno desilo u Beogradu, pa si sad samo pukla. Neću te pitati ništa jer znam da me ne gledaš kao čoveka kome možeš da se poveriš. Ali želim da znaš da te smatram izuzetno sposobnom devojkom i da si mi udahnula energiju za posao koji sam ponekad smatrao rutinom. Zaista, sekretaricu sam pomenuo samo zato što očekujem da se ovde odvija mnogo posla, a ne zato što imam neki problem sa tobom. Je li to u redu?
Klimnula je glavom. I taman je htela da mu na neki način kaže kako njene emocije sve više zavise od njega kad mu je zazvonio telefon. Pogledao je u displej, a onda naglo ustao i spustio se u donji deo. Ipak, mogla je da ga čuje kako razgovara.
– Halo? Tu si? Stvarno? Nisam znao da ćeš doći danas... Ne, nema problema, naravno, idi do mene kući, a ja stižem... Koliko ostaješ?... Da, dobro. Vidimo se brzo.... I ja tebe.
Zatvorila je oči da zaustavi novi nalet suza. Nekako je u tome uspela. Kad se Dima vratio do nje, Vukica je izgledala spolja sasvim smireno.
– Moram da idem. Da li sam ti potreban?
– Ne, ne. Imam ovaj spisak imena i odmah ću gledati da zakažem razgovore.
– Moraćemo na putovanja. Vidi da zakažeš za sledeću nedelju jer ću ja biti zauzet koji dan.
Znala je Vukica vrlo dobro i čime.
– Mogu ja da idem bez tebe. Nije problem.
– Ipak bih voleo da idemo zajedno. Ne smatraj to nedostatkom poverenja, naravno, već prosto sam siguran da će te ljude zanimati neke tehničke specifikacije koje ti zasad stvarno nemaš potrebe da znaš.
– Dobro.
I Dima je otišao. Vukica nije mogla da vidi kako je nekoliko puta pre izlaska iz lokala zastao, kao da se predomišlja da li da se vrati gore do nje. Ipak to nije učinio.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
19. Poglavlje
Iste večeri izašla je na piće sa Sašom i njegovom dobrom prijateljicom apotekarkom Draganom. Sedeli su u novom kafiću u bašti i posmatrali prolaznike. Dragana je imala dug jezik i volela je da tračari, ali je to radila mnogo duhovito, pa su se Vukica i Saša dobro zabavljali sa njom.
A onda je tuda prošao par koji je jednom Vukica već videla skupa. Devojka je sad imala skupljenu kosu i mnogo manje šminke, bila je u farmerkama i košulji, i isticalo se kako je zgodna. Saša je povukao Vukicu za ruku.
– Eno ti partnera i njegove devojke.
– Da, videla sam.
Dragana je, takođe, pogledala u par.
– Kada će već jednom on da se ženi? Vuče se sa ovom ko zna koliko. Lepa jeste, malo me nervira jer je digla nos što ima najboljeg tipa u gradu, ali se ja pitam da li je ona svesna da će on teško da zameni majku sa nekom ženom. Taj ima Edipov kompleks, sto posto. Samo šetka ovu malu, a čula sam da ona, kad spava u njegovoj kući, spava u gostinskoj sobi. Iz poštovanja prema majci, pretpostavljam.
Saša se nasmejao, a Vukica je ostala nema. U tom trenutku je i Dima primetio njih. Videlo se da razmišlja da li da im se javi, ali na kraju im je ipak prišao. Devojka je stajala pored njega i delovala prilično neraspoloženo.
– Uživate, zar ne? Ovo je Snežana, a ovo je moja partnerka Vukica. I njen... prijatelj?
Upitnik na kraju ove rečenice je razbesneo Vukicu. Provocirao ju je, a njoj to sad nimalo nije bilo potrebno.
– A ovo je najbolja apotekarka u gradu, Dragana.
Snežana kao da je s teškom mukom klimnula glavom. Videlo se da joj baš nije prijatno da stoji u tom društvu, ali ni Dima nije izgledao posebno raspoložen. Kad mu je Saša predložio da popiju piće zajedno, odmahnuo je glavom.
– Hvala, ali imamo druge planove. Vidimo se sutra.
Vukica je gledala za njim, dok se Dragana čudila kakvu glupaču je našao taj zgodni Dima.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
20. Poglavlje
Nešto kasnije pao je pravi strastveni poljubac između Vukice i Saše. Bilo je to ispred njene zgrade, kada ju je dopratio i prosto se nakanio da to učini. Nije se opirala. Kad je videla Dimu i njegovu devojku, postalo joj je jasno da je on zauzet čovek, bez obzira na to što nema burmu na prstu, i da je zabranjen za nju. Bila je bolna ta slika – savršen muškarac pored druge žene. A tu se našao drugi sjajan muškarac, koji je želeo da je poljubi. Zato je popustila.
Ipak, kada je pola sata kasnije nabreklih usana ušla u stan, nije bila raspoložena kako bi trebalo da bude posle prvog pravog poljupca sa muškarcem koji joj se dopada. Nešto je tu delovalo pogrešno. Nešto u njoj nije proradilo. Razum ju je terao da uživa u njegovim usnama, ali nije mogao da prevari njeno srce. Sad je zabrljala, pomislila je. Sada će Saša od nje očekivati vezu. Tako ju je i ispratio, tepajući joj, kao dečko, a ne više kao prijatelj koji se nada nečem jačem.
A kad je samo desetak minuta kasnije dobila veoma nežnu ljubavnu poruku od njega, skoro da je kriknula od besa prema samoj sebi. Zabrljala je i sad je bilo pitanje šta dalje.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
21. Poglavlje
Već sledećeg utorka Dima i Vukica su pravo iz kancelarije krenuli sto pedeset kilometara daleko, na sastanak sa uspešnom firmom zainteresovanom da prodaje njihove proizvode u svojim lokalima. Vukica je bila veoma tiha, razmišljajući o prethodnim danima kada se viđala sa Sašom, ljubila sa njim i pretvarala se da je sama izabrala da bude njegova devojka. Nije umela da mu kaže istinu. Prosto je delovalo lakše ljubiti se nego razgovarati.
Ni Dima nije bio ništa pričljiviji. I on je delovao kao da je zalutao u svojim mislima i da nema nameru da se iz njih izvuče, ali negde na pola puta on je prvi progovorio.
– Bio sam juče do Saše zbog registracije auta. Ističe mi za nekoliko dana i hteo sam da mi on to završi.
Vukica nije odreagovala. I dalje je gledala kroz prozor.
– Rekao mi je da ste putovali zajedno.
Trgla se.
– Da. Jesmo.
Nije smela da ga pogleda. Činilo joj se da mu je ton suviše ravnodušan, a ipak je očekivala da će pokazati bes zbog toga.
– Ne znam zašto kriješ od mene da ste zajedno. Ako smatraš da nije moja stvar to sa kim si...
– I nije. To je moja privatnost.
Ovo je tako oštro rekla da je i Dima bio zatečen.
– U redu. Onda neću više pitati. Samo želim da znaš da... Ma, nije važno.
No, sada je Vukica želela da čuje nastavak.
– Reci. Kad nešto započneš, završi.
Čula je njegov duboki uzdah.
– Želim da znaš da mi je krivo što je tako.
Iznenađeno se okrenula ka njemu.
– Zašto bi tebi bilo krivo?
– Možda zato jer sam te želeo za sebe. Nisam spretno to pokazivao.
Vukica se iznervirala u trenutku. Koliko samo puta joj je govorio da mu se dopala, ali su njegove reči uvek kaskale za njegovim delima.
– Ti si me upoznao sa svojom devojkom! Zauzet si, a meni govoriš da ti je krivo jer sam sa drugim.
– Govorim šta osećam. Nisam naučen da krijem osećanja, kao što nisam naučen, moguće, da se ponašam prema devojkama poput tebe na pravi način.
– Devojkama poput mene? Ne shvatam, kakva sam ja to devojka.
Dima se nasmešio.
– Opet me pogrešno shvataš. Mislio sam na devojku koja dolazi iz velikog grada, koja je, očito, dobrostojeća i koja, verujem, zna tačno šta hoće. Tebe ne može da opčini novac, jer ga imaš. Verujem da ne padaš ni na lepotu, jer te saleću lepi muškarci. Za tebe je potrebna priprema, analiza, pravljenje planova. Bar ja to tako gledam.
Vukica je odmahnula glavom.
– To su gluposti.
– Stvarno? Šta je onda potrebno da se osvoji devojka kao što si ti?
Nije morala dugo da razmišlja, već je kao iz topa odgovorila.
– To odlučuje samo moje srce.
Nastala je neprijatna tišina. Kao da se i zvuk motora izgubio. Vukica se nadala njegovom odgovoru, ali ga je dobila tek pet minuta kasnije.
– Shvatio sam. Tvoje srce je očigledno izabralo nekog drugog. I ja tu ništa ne mogu.
U tom momentu Vukičino srce je jako lupalo. Bila je na korak od toga da mu prizna kako je Saša bio samo dobar muškarac koji je bio pored nje u trenucima u kojima nije umela da se izbori sa onim što oseća, zapravo, prema Dimi. No, tada je njemu zazvonio telefon, pa je vodio dug razgovor sa jednim od radnika u svom postrojenju. A kad je prekinuo, Vukica više nije imala hrabrosti da bilo šta kaže.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
22. Poglavlje
Zima je stigla u grad i sve je bilo belo, ali neobično čisto, a velegradska devojka nije navikla na to. Pamtila je zime u Beogradu kada je saobraćaj bio u kolapsu, kada je bilo strašnih bljuzgavica zbog kojih se ne vredi oblačiti u belo i kao vreme kada se najradije ostaje kući. A ovde je sve delovalo drugačije. Belina je prosto mamila da se izađe na ulicu i da se gazi po snegu dok škripi pod nogama.
Otvorena je i maloprodajna radnja, zaposlene su dve radnice, a onda se pokazalo da Vukica dobija sve više obaveza, pa je zaposlila ženu srednjih godina sa dobrim iskustvom kao svoju zamenicu. Dima je bio zadovoljan poslom i marketingom, koji im je doneo mnogobrojne poslovne ponude i naveo ga da proširi proizvodni pogon. Time se bavio tih zimskih dana, pa ga je Vukica veoma retko viđala.
Sa Sašom je i dalje bila u vezi, ali je tu bilo svega osim seksa. Svaki put kad bi stigli dotle, ona je odustajala. A Saša je postajao sve nervozniji i nestrpljiviji. Jedne večeri, posle gledanja filma, pokušao je nešto agresivnije da dođe do njenog tela, a Vukica ga je jednako agresivno odgurnula od sebe. Zadihan, uzbuđen i veoma ljut, Saša je prvi put izgovorio reči koje Vukica nije očekivala da će čuti s njegovih usana.
– Poigravaš se sa mnom. Misliš da sam mlakonja? Misliš da sam obična budala koja je poletela za tobom? Zar nisi svesna da ja znam ko si i da mogu da ti se userem u život samo ako hoću?
Izbacila ga je napolje, ali je bila veoma potresena takvim rečima. Nešto kasnije nazvao ju je i izvinjavao se, skoro da je mogla čuti kako plače ili je bar na ivici suza. I bilo joj ga je žao. Zaista je bilo neverovatno da ju je toliko dugo trpeo, ali Vukica prosto nije mogla da mu se sasvim prepusti. Negde u njenoj glavi pojavljivalo se Dimino lice, i to bi je sasvim ukočilo. Svaki dan se rešavala da Saši kaže istinu, da prekine vezu sa njim i da pokuša da vrati sve na drugarski ili bar poslovni nivo.
A onda se jednog dana na vratima kancelarije pojavila Snežana. Bilo je veoma rano, tek što je Vukica stigla na posao. Zamenica je otišla u banku, a dole je bila jedna radnica. Kad je Vukica ugledala Snežanu, očekivala je da će za njom ući i Dima, ali se to nije desilo. Umesto toga, Snežana je zatvorila vrata i bez pardona zauzela slobodnu stolicu.
– Ako tražiš Dimu, on neće dolaziti. Mislim da je danas na putu.
– Znam. Zato sam i došla.
Sad je tek Vukica bila zbunjena. Nije joj prijala energija ove devojke. Moglo se pročitati da ni Snežana nema bolje mišljenje o partnerki svog dečka.
– Želim da mi kažeš šta se događa sa njim.
Vukica se nasmejala.
– U kom smislu? Ako je u pitanju posao, mislim da će ti on rado objasniti sve detalje. A za sve drugo u njegovom životu zaista nisam nadležna.
Očito da se Snežani nije dopao ovaj odgovor jer je namračila lice i veoma drsko se nacerila.
– Nemoj da se praviš luda. Vrlo dobro znaš šta te pitam.
Šokirana ovim, Vukica je na trenutak poželela da izbaci ovu nevaspitanu devojku iz svoje kancelarije, ali ju je u tome sprečilo to što je bila uverena da bi se Dima uvredio ako bi to učinila.
– Ne, ne znam. Ako si već došla ovde a da on ne zna, onda bar budi pristojna. Ako imaš nešto da mene pitaš, pitaj. Bez tog cerenja.
Ovo je upalilo. Snežana je spustila glavu, nakašljala se i onda joj je lice opet bilo normalno.
– Izvini. Besna sam i očajna, u neznanju. Njegova majka ga toliko štiti da mi je muka. Nemam više od koga da tražim odgovor. Kad njega pitam, on nađe hiljadu razloga i opravdanja što se ne viđamo, izbegava čak i da mi obeća da ćemo ove godine otići nekud za novogodišnje praznike. Imam osećaj da nešto krije od mene. Ima li drugu?
– Ja ne znam za neku drugu. A i da je ima, čisto sumnjam da bi o tome razgovarao sa mnom.
Mogla je Vukica da uteši ovu devojku kojekakvim izgovorima. Svakako da je Dima bio mnogo više u poslu nego pre, ali kako Snežana nije odavala prijatan utisak, Vukica se ovde zaustavila.
– A da li pominje mene?
U očima mlade devojke pojavile su se suze. Na to je Vukica mogla da padne. No, pitala se ima li ona ikakva prava da dvolično teši ovu devojku, a da istovremeno zna da je doskoro Dima koketirao baš sa njom.
– Kažem ti, nas dvoje nemamo takav odnos. Komuniciramo samo oko posla. To je sve.
To je bilo dovoljno da Snežana ustane.
– Hvala ti, u svakom slučaju. Znaš, mene je bilo strah da on i ti imate nešto. Ali očito da nisi ti ta sa kojom me vara, ako me vara.
S tim rečima izašla je iz kancelarije. Vukica je ostala zbunjena. Pitala se da li je Dima namerno bežao od svoje devojke ili su poslovne obaveze bile oduvek preče od ljubavnog života. I pomalo joj je bilo mrsko što se potajno raduje jer Dimina i Snežanina veza ne funkcioniše dobro.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
23. Poglavlje
Saša je došao pred antikvarnicu, a da joj se nije najavio. Zatvarala je, bila je umorna i još pod utiskom današnje posete Dimine devojke, a kad je ugledala Sašu, naježila se. Prišao joj je i poljubio je. Nije uzvratila.
– Trebalo je da mi se javiš.
– Hteo sam da te iznenadim. Vodim te negde na piće.
– Umorna sam, Saša. Stvarno bih pravo u krevet da se naspavam, imala sam težak i dug dan.
– Onda mogu da te izmasiram. Umem to.
Stresla se, ali on je ovaj put to jasno video. Odmah mu se lice promenilo.
– Ti mene kao da ne podnosiš, Vukice?
– Saša, nemoj večeras. Molim te, nisam raspoložena za svađu.
– Možda ja jesam. Kao što sam uvek raspoložen za seks, ali ti nisi.
Krenula je ljutito prema svojim kolima, ali on ju je sustigao.
– Nemoj da bežiš od mene! Upozoravam te.
– Ostavi me na miru!
– Još jednom ti kažem da ne bežiš od mene!
Nije ga slušala. Uletela je u auto i pobegla što brže je mogla. Sva se tresla koliko je bila zgrožena i uplašena. Očito da Saša nije bio tako idealan muškarac kako se predstavljao ili kako ga je ona videla. Ucenjivao ju je, već drugi put je činio to. No, Vukica je bar znala da sad ima dobar razlog da ga više ne viđa. Ionako mu je platila za usluge i bila je srećna što ga nije poslušala kad je rekao da ne želi da joj naplati usluge oko sklapanja ugovora sa Dimom.
Te noći je nemirno spavala. Kad je ujutru pokušala da ustane, sve ju je bolelo. Tresla ju je groznica. Izmerila je temperaturu. Imala je trideset devet. Odmah je pozvala zamenicu i rekla joj da ne može da se pojavi na poslu. Ova je, naravno, preuzela sve obaveze na sebe. Vukica je popila lek, pokrila se i uskoro zaspala.
Nešto kasnije probudio ju je uporan zvuk telefona. Jedva ga je pronašla zagubljenog u krevetu.
– Halo?
– Ja sam, čujem da si bolesna. Tu sam pred tvojom kućom, nosim ti voće i ručak, pa da li možeš nekako da siđeš da uzmeš?
Bila je iznenađena što je Dima tako reagovao.
– Popni se gore.
– Ne, ne bih.
– Zašto?
– Nije pristojno da se penjem. Saša bi mogao to pogrešno da shvati. Ipak ti živiš sama i nije u redu...
– Molim te, popni se gore i ne filozofiraj mnogo!
Skoro da je bilo smešno ono što je govorio Dima. Nije mogla da se načudi da ima takve kočnice u glavi.
A kad mu je otvorila vrata, kao da joj je odmah bilo bolje. Pogledao ju je zabrinuto.
– Uf, vidi se da si bolesna. Idi lezi, ja ću ti sve doneti. Snaći ću se oko tanjira.
– Pokušaj.
I vratila se u krevet, ali nije propustila da se pogleda u ogledalo. Užasno je izgledala i sad se ljutila na sebe što je dozvolila da je vidi takvu.
Nešto kasnije on se pojavio sa velikim poslužavnikom na kome je bila vrela supa i nekoliko komada pečene ribe. Tu je bio i čaj sa limunom.
– Gde si našao poslužavnik? Tražim ga već danima.
– Očigledno da ga nisi tražila na pravom mestu. Hajde, uspravi se i jedi. Nije mi od koristi da imam bolesnog partnera sad kad sve ide kao po loju. Sklopio sam juče posao sa Vranićem. Strašan tip, prevarant, ali izgleda da ga je naš džem dotukao.
– Super! Svaka čast.
Počela je da jede i tek tad shvatila koliko je bila gladna. A on je samo sedeo i posmatrao je. Prijalo joj je jer je brinuo za nju.
– Baš ti hvala na ovome. Verovatno bih preskočila jelo jer nemam snage da nešto pravim, a i mislim da nemam ništa u frižideru. Trebalo je da kasnije odem po namirnice.
– Pobrinuću se za to.
A onda je odmahnuo glavom smejući se.
– Izvini. Naravno da ima ko da se pobrine za to. Ja se nabacujem zaboravljajući da imaš muškarca za takve stvari.
Vukica više nije mogla da ćuti.
– Nisam više sa Sašom.
– Zašto?
– Nije bitno. Prosto, nije on za mene. To je sve.
– U redu.
Mogla je da oseti kako Dima suzbija emocije. Lice mu se ozarilo, ali se trudio da to sakrije, ne baš uspešno.
– Onda to znači da ipak ja moram u prodavnicu? Idem odmah. Imaš neku specijalnu želju?
– Nemoj da ideš, sutra sam ja na nogama, videćeš.
– Ne, nikako! Ima da odležiš bar tri-četiri dana. Posao neće pobeći. Dolazim brzo, a ti to sve da pojedeš.
Kad je ostala sama, Vukica se smešila i činilo joj se da je u stanju ne samo da ustane iz kreveta već i da zaigra.
Nešto kasnije se vratio sa prepunim kesama koječega, popio kafu koju je sam napravio, a onda joj rekao da mora da ide i da ga obavezno pozove ako joj je nešto potrebno. Zahvalila mu je, a kad se nagnuo i poljubio joj obraz, zadrhtala je znajući da je to početak neke sasvim druge groznice koja se ne leči lekovima.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 183 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
