Kasnila je u klub čitav sat. Uspavala se, a onda je shvatila da je pukla cev u kupatilu i morala hitno da pozove majstora kako bi to odmah popravio. Pojavila se kad je već zabava počela. Bio je pravi haos oko rezervacija. Kako su svi zvali Marinu na mobilni, ona je jedina imala spisak gde ko treba da bude smešten. Sad su neki ljudi čekali i bili jako ljuti, pretili da više nikada neće doći. Nemanja ju je dočekao besan kao ris. Šapnuo je:
- Sredi ovo sranje i dođi u kancelariju.
Jedva je razmrsila haos i uspela da izbaci iz separea goste koji su lagali da su rezervisali. Sve je došlo na svoje mesto, ali se u vazduhu osećala napetost. Oni koji su morali da ustanu bili su kivni na one koji su zauzeli mesta nakon njih. A pilo se i Marina je rekla obezbeđenju da vode računa da te dve grupe ne dolaze u kontakt.
Ušla je u kancelariju i zatekla Nemanju kako sedi u stolici i prelistava neki časopis.
Nije je ni pogledao. Sela je preko puta njega. Osećala se užasno. Prvi put je ozbiljno kasnila na posao i imala je opravdanje, ali je predosećala da Nemanja ne želi da je sasluša.
- Napravila si haos ovde.
- Izvini, znaš da ne kasnim. Pukla mi je cev u kupatilu i dok...
- Ne zanima me! Mogla si da pozoveš. Znaš da je ovde svaki incident pretnja da se klub zatvori. Imaju me na zubu ostali vlasnici klubova. Samo čekaju da mi se desi neki problem. Trebalo je da pozoveš i da kažeš Marku šta se dešava.
- Nisam mogla da pozovem, izgubila sam pojam o vremenu. Pobogu, kuća mi je bila pod vodom!
Očajnim glasom je pokušavala da dođe do onog dela Nemanjine svesti koji se odlučio da ne podlegne majčinom bogatstvu, onaj dobar i plemenit deo.
Ali nije joj išlo od ruke. Bio je tvrd kao orah.
- Rekao sam ti da me ne zanima! Neću da mi zatvoriš klub, on je milion puta vredniji od tvoje proklete cevi i tvog iznajmljenog stana! Imaš li ti prioritete?
Plakalo joj se. Znala je da se ispod takvog njegovog ponašanja krije nešto gore od prebacivanja za neodgovornost na poslu. On je više nije podnosio, on je hteo da je se reši. Ovo mu je dalo šansu. Znala je šta mora da učini. Smirila se i progovorila tihim glasom.
- Dobro, Nemanja. Znam kad sam nepoželjna. Odlazim ovog trenutka. Unutra je sve pod kontrolom, moći će i bez mene.
Ustala je i krenula da izađe. Njegova ruka ju je povukla.
- Šta to znači sad?
- Odlazim.
- Daješ otkaz?
- Ili ga primam, svejedno je. Pitanje je bilo samo ko će prvi to da kaže, zar ne?
Otrgnula se, uzela svoju jaknu i izletela iz kluba. Za njom su ostali zbunjeni momci iz obezbeđenja.

_________________

Ušla je u restoran i u ćošku opazila Goleta. Nasmešio se i mahnuo joj. Svaki put kad bi se sreli, izgledao je kao da je prvi put vidi, jednako oduševljen i zaljubljen.
Poljubila ga je i sela.
- Jesi li dugo tu?
- Malopre sam stigao. Znam da ti ne kasniš.
Kiselo se nasmešila, a i Gole je shvatio na šta je pomislila.
- Kasnim samo kad ne treba.
- Slušaj, Marina, moram nešto da ti ispričam, ali nemoj da se naljutiš na mene.
- Šta?
- Obećaj mi da se nećeš ljutiti.
Gole je umeo da se mazi kad nešto pokušava da postigne. Sad se mazio i to joj je bilo simpatično.
- Dobro, neću. Šta si sad uradio?
- Video sam se juče s Nemanjom.
Marina se trgla. Prošlo je nedelju dana od kad je izletela iz kluba. Nemanja se nije potrudio da je nazove i izvini se. A sad je Gole bio s njim.
- Otkud to?
- Znam da se ne slažeš sa mnom, ali video sam koliko si uložila energije i ljubavi u taj klub i koliko te boli što se on tako poneo prema tebi. Morao sam da ga nazovem da popričam s njim.
Sad se već ljutila.
- Odakle ti pravo? Kako možeš davati sebi slobodu da se mešaš u moj život?
- Ti si mi devojka. Mislim da je to nešto što je normalno.
Crvenela je od besa. Ali radoznalost ju je ipak terala da prvo čuje detalje, a onda da Goletu pokaže gde su granice njegovog uplitanja u njen život.
- Šta je rekao?
- Ne bih mogao da ti ponovim sve. Mislio sam da će sa mnom pričati normalno. Ali on... Marina, ja mislim da s njim nešto nije u redu.
- Kako to misliš?
- Ne znam. Svašta mi je ispričao. Rekao je da ja nisam za tebe, da si ti sa mnom samo zahvaljujući njemu, da sam ja kriv što si ti otišla iz kluba, svakakve gluposti. Prosto se ponašao kao ljubomorna svinja. Nas dvojica više nikad nećemo biti prijatelji. Ali meni nije jasno zašto se tako ponaša. Ja sam hteo da vas pomirim, ništa drugo.
Iako je i sama bila zbunjena onim što je čula, nije nalazila rešenje Nemanjinog ponašanja. Bila je sigurna da će reći svašta o njoj, ali zašto mu je Gole bio kriv, stvarno nije razumela.
- Ne znam. Stvarno ga više ne poznajem. Promenio se.
- Možda su mu pare udarile u glavu.
- Nije to. Nisu pare. Više neka loša situacija, ali to je porodična tajna i ne mogu ti je otkriti.
- Kako želiš. Šta bi da jedemo?
- Pre nego što naručimo moram nešto da raspravim sa tobom. Ti i ja jesmo zajedno, ali nemaš prava da mi se mešaš u život. Ne još. Nisam ti dopustila da popravljaš moje lične stvari. Ako sam ti se izjadala za otkaz ne znači da sam očekivala da tu nešto menjaš. Ubuduće moraš da znaš da ne želim da preduzimaš nešto iza mojih leđa.
Gole je bio zbunjen. Gledao ju je kao da ne veruje u to što čuje. Snuždio se i nije mnogo progovarao do kraja večere. Tek kad ju je otpratio do kola, postavio joj je pitanje:
- Marina, da li osećaš nešto prema meni?
Krenula je da mu kaže da oseća i da je to besmisleno pitanje. A onda je shvatila da ne može da ga laže, da nema prava da ga povređuje. Nije ga volela, nije bila ni zaljubljena. Samo joj je prijalo da je neko voli. A to je bila sebičnost.
- Ne osećam ono što bi ti želeo.
Spustio je glavu.
- Onda je bolje da se više ne mučimo ni ti ni ja.
- Da, najbolje je tako.
Bilo joj je žao. Znala je šta gubi, ali u tom trenutku je radila ispravnu stvar.
- Mogu li još nešto da te pitam, ali da me ne shvatiš pogrešno?
- Pitaj me.
- Ti i Nemanja... da li tu postoji nešto što nije baš prirodno?
Šokirala se. Nije se stidela, ali se pitala kako mu je tako nešto moglo pasti na pamet.
- Odakle ti to?
- Izvini... glupo pitanje.
Otvorio je vrata njenih kola. Sela je i on je zatvorio vrata. Pre nego što je krenula, otvorila je prozor.
- Hej, Gole?
Okrenuo se.
- Ne, ne postoji ništa što nije prirodno. Samo je komplikovano. To je istina.
Znala je da on neće razumeti, ali razumela je ona. I to je bilo dovoljno.

_________________

Nije očekivala da će je Nemanja pozvati, ali se i to desilo. Prošlo je dve nedelje od njenog odlaska iz kluba i kad joj je zazvonio mobilni onom dobro poznatom melodijom, šokirala se. Jedva je uspela da se javi.
- Halo?
- Marina, ja sam. Nemanja.
- Znam. Još imam memorisan tvoj broj iako sam mislila da mi više neće biti potreban.
- Imaš li vremena za kafu?
Lomila se. Sve je govorilo da ne bi trebalo da ga pušta da joj i za trenutak uđe ponovo u život.
- Zašto? Čemu kafa?
- Mislim da imamo o čemu da popričamo.
- Ja ne znam šta bi bio dobar razlog da se vidimo nakon svega što se desilo.
- Izvini za ono sa Goletom. Sigurno ti je rekao da sam se poneo kao budala.
- Rekao mi je.
- Izvini. Ne znam šta me je uhvatilo. A i izvini se i njemu.
- Moraćeš sam. Ja više nisam u kontaktu s njim.
- Niste zajedno? Zbog mene?
U neku ruku je bio u pravu, ali ne na način koji bi on shvatio.
- Ne, nije zbog tebe. Ne bi dozvolila da mi tvoja promena ponašanja uništi nešto lepo. U pitanju smo on i ja.
Nemanja je shvatio da ne bi trebalo više ništa da pita u vezi s njenom i Goletovom vezom.
- Hoćeš li da odemo na kafu?
- Kad?
- Kad hoćeš? Za sat vremena?
- U redu. Gde?
- Da dođem po tebe?
- Nemoj. Naći ćemo se u onom kafiću u ulici ispod kluba. Za sat vremena.
- Dobro. Vidimo se.
Prekinula je vezu. Srce joj je lupalo. Nije imala pojma zašto je pristala da ga vidi, ali je sve opravdavala nekim prošlim danima. Nije mogla ništa da izgubi, mada nije mogla ništa ni da dobije. Spremila se kao da joj je jako važno kako izgleda. Obukla je crnu haljinu do kolena i preko crveni uzak sako. Onda se pogledala u ogledalo i shvatila da ne želi tako da ide. Ne želi da Nemanja misli da se sredila zbog njega. Presvukla se u farmerke i belu duksericu. Izašla je iz kuće. A onda se predomislila i vratila. Ponovo je bila u haljini.
- Baš me briga šta on misli. Neka vidi da sam sretna i bez njega!

Zbog tog svog presvlačenja kasnila je desetak minuta. On je sedeo u ćošku sa šoljom čaja i prelistavao novine. Taj prvi pogled na njega poljuljao joj je samopouzdanje. Tako joj je nedostajao da su joj se grudi stezale. Onda je i on zapazio nju. Nasmešio se.
- Prelepo izgledaš.
- Hvala.
Sela je i naručila kafu.
- Drago mi je da te vidim, Marina. Toliko toga sam ti hteo reći, ali nisam zapisao, a sad mi reči nedostaju. Poneo sam se kao dripac. Kao najveća budala.
- Jesi.
- Želim da se vratiš u klub.
- Ne mogu.
Sama se čudila koliko uspeva da se kontroliše, koliko je hladna i pokazuje da je jaka. Ali Nemanja nije glumio ništa, videlo se da je rešio da bude iskren i da je moli ako je to potrebno.
- Molim te. Potrebna si mi.
- Sigurna sam da i Marko konobar može jednako dobro da obavlja moj posao. Zreo je za to. Ne vidim zašto bi propao klub bez mene.
- Nije stvar u tome da bi klub propao. I nije uopšte klub važan. Potrebna si meni.
Preko stola ju je uhvatio za ruku. Istrgla ju je. Previše je bilo prisno da bi izdržala.
- Ne diraj me!
- Izvini...
- Nemanja, ne mogu. Imam ponosa. Povredio si me, ni sam nisi svestan koliko.
- Povredio sam i sam sebe. Ali moraš me razumeti.
- Razumem te. I mogu da ti oprostim. Ali ne toliko da se vratim tamo. Ja i ti smo izgubili ono što nas je vezivalo. Nismo uspeli da održimo ljubav brata i sestre. Prosto je nestala kad smo shvatili da to nismo.
- Ne, nije tako. Nije se ništa promenilo. Samo sam ja teško podneo istinu, to je sve. Kriv sam, ali pokušaj da shvatiš kako je mi je bilo. Sve ove godine sam verovao u nešto što se u trenutku okrenulo. Nisam mogao da se ponašam kao da mi nije ništa.
- Da, znam, ali, Nemanja, ti si se prema meni ponašao kao da sam ja krivac što je to tako.
- Nije istina... Nije to u pitanju.
- A šta je?
Pogledao ju je. Oči su mu sijale. Morala je da okrene glavu na trenutak jer je dobila poriv da ga poljubi.
- Marina, duguješ mi nešto.
Iznenadila se.
- Ja tebi? Šta?
- Priču. Onu koju si ostavila nedorečenu kad si mi priznala da sam usvojen.
- Ne znam o čemu govoriš...
Znala je, ali tad ju je obuzela nervoza. Očekivao je od nje da mu kaže šta oseća, a toga nije bio svestan.
- Posle onog poljupca rekla si mi da je to deo priče koja je važna samo tebi. Mislim da nije. Mislim da je važna i meni. Reci mi.
- Ne mogu!
Htela je da ustane, ali on ju je zadržao rukom.
- Molim te. Važno mi je.
Bila je u zamci. Znala je da može da pobegne, ali je isto tako naslućivala da će Nemanja uporno tražiti da sazna taj deo priče. I morala je da ostane. Rešila je, reći će istinu i posle toga će i Nemanja shvatiti da više nemaju potrebe da se viđaju. Možda će mu se zgaditi. To je najbolje rešenje. Najbolnije, ali najbolje. Možda i jedino moguće.
- Dobro. Evo ti istine. Poljubila sam te jer sam shvatila da sam zaljubljena u tebe. Od trenutka kad sam saznala da mi nisi brat, moja sestrinska naklonost je dobila drugi oblik. Nije normalno, znam. I gadno je. I neobjašnjivo. Ali tako je. I ja od toga ne mogu da pobegnem. Ali ti možeš i ti bi trebalo ovog trenutka da ustaneš i odeš jer sam ti verovatno odvratna.
Nemanja se nije pomerao. Gledao ju je pravo u oči.
- Hajde, Nemanja, idi. Molim te. Ne gledaj me tako kao da sam luda.
- Ne gledam te kao da si luda.
- Nego kako?
- Kao da sam sad shvatio da se to događa. Da nisam jedini koji se bori sam sa svojim osećanjima misleći da su pogrešna, da su prokleta, da su nedozvoljena.
Marina je bila više nego šokirana. Prosto nije smela sebi da prizna da razume njegove reči.
- Šta govoriš?
- Isto što i ti. I ja sam osetio da se nešto desilo. Mnogo puta sam pomislio pre nego što sam saznao da sam usvojen kako je sudbina bila opaka što nas je vezala srodstvom. Hteo sam da nađem devojku kao što si ti. I bio sam siguran da smo u nekom prethodnom životu bili vezani ljubavnim vezama. Iskren sam. Naravno, tad nisam bio zaljubljen u tebe, samo sam ti se divio bratski. I hteo da budeš sretna. A onda... kad si me poljubila, u meni se nešto desilo. Hteo sam i ja to, taj poljubac, ali sam znao da je to greška. No, ti si mislila da grešiš a nisi, a ja nisam znao istinu. Onda je sve bilo naopako. Kad sam postao svestan usvajanja, polako sam se navikavao na misao da mi ti nisi sestra. U meni se javila ljubomora na Goleta. Nisam mogao da te gledam u klubu jer sam želeo da budeš sa mnom. A govorio sam sebi da je to pogrešno. Da bi me mrzela da znaš kakve su mi misli. Sad... ili smo oboje grešni ili je sve ovo život.
Nije znala šta da kaže. Bila je iznenađena, bila je u isto vreme sretna i šokirana. Imali su ljubav, a nisu znali da li imaju prava na nju.
- Marina, šta da radimo?
- Ne znam... samo sam svesna da si tu...
Poljubili su se. Nije bilo ništa prljavo u tom poljupcu. On im je otklonio sopstvene sumnje.
Tu noć su spavali u njegovom stanu.

_________________

Ispijali su jutarnju kafu. Dan je obećavao sunčane sate i nagoveštavao proleće.
- Ne mogu da verujem da si tu, Marina. Bilo mi je prelepo noćas. Kao da sam bio prvi put sa ženom.
- I ja se slično osećam.
- Izgleda da smo se izborili za našu ljubav?
- Da, jesmo. Ali sad dolazi ono najgore. Ne verujem da će se drugi pomiriti s tim.
- Misliš na naše... roditelje?
- Da. Uprkos svemu, mislim da oni to neće shvatiti.
Nemanja je zamišljeno klimnuo glavom.
- Biće teško. Ali moramo da se odlučimo. Ti i ja ne činimo ništa grešno.
- Znam.
- Volimo se. Da nismo otkrili istinu, nikad nam ne bi palo na pamet da se zaljubimo jedno u drugo. Ovako... sudbina je umešala prste.
- Ne govori to meni. Ja sam luda za tobom.
- Hoćeš li moći da izdržiš ako bude ono najgore, ako naši budu reagovali tako burno da nam zagorčaju život?
- Ne znam... hoću, izdržaću. Samo...
Zamislila se. Nešto ju je mučilo.
- Šta, Marina? Kaži mi?
- Da li ja i ti možemo da se venčamo? Mislim, jednog dana? Ako to poželimo?
Smešio se.
- I ja sam se isto pitao. Najbolje će biti da to proverimo, ali ako baš bude problema oko toga, tražiću da me biološka majka usvoji, da me se moji odreknu. Nešto tako. Još ne znam šta, ali ima rešenja. Mi nismo u krvnom srodstvu i imamo prava na venčanje.
- Da... nadam se.
- Ne brini.
- Uostalom, ne moramo da se venčamo ako ne možemo. Ljubav nije parče papira i dva potpisa.
- Veruj mi, sve ću uraditi da te ipak vidim kao svoju mladu.
Poljubili su se. Nežnost im je izbijala iz svakog pokreta. Bili su poput dva goluba koja sede u gnezdu, plašeći se da polete u susret preživljavanju.
- Nemanja, bojim se.
- I ja, pomalo. Ali ne toliko da nisam spreman da branim svoj izbor.
- Kako ćemo im reći?
- Naglo. Otvoreno. Oči u oči.
- Joj!
- Ne brini. Istina uvek boli, ali je efikasnija od zamotavanja u šareni papir. Biće problema, ali nadam se da će razumeti.
Marina se zaista plašila da neće biti tako kao što on govori. No, nije htela da bude kukavica. Za njegovu ljubav je bila spremna na sve.
- Jelena je uz nas.
Pogledala ga je s nevericom.
- Jelena? Kako? Pa ona ne zna?
- Zna. Morao sam joj reći. Mislio sad da je poštedim, ali i ona ima prava na istinu. Uostalom, od nje ne bi mogli da krijemo, kad-tad bi i ona čula za našu vezu.
- Kako je reagovala?
- Odlično. Samo je rešila da nikad ne upozna Gordanu. Ne želi da je vidi. Jaka je Jelena. Nema ona ta dvoumljenja ko je i šta je. Za nju će naši roditelji uvek biti jedini.
- To se kosi s ovim što ja i ti imamo.
- Ne kosi. Ona ne komplikuje stvari. Roditelji su roditelji, ali ne moraju da budu iste krvi da bi ih deca volela i zvala ocem i majkom.
Odahnula je. Imali su bar jednog saveznika. Kao da joj je čitao misli, Nemanja je rekao:
- Važno je da imamo nekog na našoj strani. Ostale ćemo već smuvati. Nego, šta ćemo sa ljudima iz kluba?
Pogledala ga je, smešio se.
- Šta s njima?
- Zar ne misliš da će i oni biti šokirani ako nas vide da se ljubimo, a do juče smo se predstavljali kao brat i sestra?
- O bože, na to nisam ni mislila!
Njen očaj se opet vratio, ali Nemanja se i dalje smejao. Zagrlio ju je.
- Samo ne traži od mene da glumimo i dalje, jer ja neću da budem distanciran od tebe. Ti si moja devojka i tako ćeš se i ponašati. Ne brini, smislio sam već... Napravićemo žurku za stalne goste, biće besplatno piće i objavićemo im istinu. Uz besplatne stvari i besplatnu lumperajku, siguran sam da će lako sve prihvatiti. Naravno, tračaće o nama par dana, pa će prestati.
- Nema veze... Ja samo znam da te volim.
- I ja tebe, Marina.
I zaista, više ništa nije bilo važno. Ljubav je sposobna da se transformiše. I nikada nije grešna. Oni su to shvatali, a ostali su tek morali da to shvate.


KRAJ

_________________

ženablic Anabela Basalo

_________________