|
| Autoru |
Poruka |
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Pogledao ju je nežno, brižno,
u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…
Samo,
jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi… "Kao rani mraz"
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
- Znaš li da čuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "ti", i ona je, zaverenički, brzo kimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? E pa onda neću ništa da ti govorim.
Meni treba neko 'ko će sve odmah izbrbljati najboljoj drugarici...
Ne zezam se.
Ako joj nećeš još večeras javiti da sam lud za njom,
onda je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi... Tri posleratna druga
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Uzdahnula je i sklopila ručice kao da zatvara knjigu poezije,
znao sam da i ona zamišlja istu onu mahovinu na kaldrmi,
i guste šiške jasmina na naboranom čelu bedema Runjaninove kuće..
- Divna legenda.. Čudi me da je dosad nisam čula?
-Pa.. Mene, vidiš, i ne čudi.. Pošto sam je upravo izmislio..
Da te zadržim još malo.. "Jedan od onih života"
|
|
|
|
|
|
|
montoya
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:34
Postovi: 6875
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama,
naprotiv,
meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Pa, dobro...
Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo...
A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom...
U oblacima ne živi niko...
Samo neostvareni snovi...
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
јаоо сад че ме сви мрзу, ал ја га тако НеВолем! ![[smusen.jpg]](./images/smilies/smusen.jpg "[smusen.jpg]")
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove sa oblacima, pticama i zvezdama,
a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima,
neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog,
žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i
čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom..., "Dodir svile"
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Intervju sa Đorđem Balaševićem NISU SVE BAJKE LEPE
Da se iz ljubavi rađaju najlepše stvari, odavno je svima poznato. S toga ne treba da čudi što je panonski mornar, Đorđe Balašević, napisao toliko prelepih pesama o ravnici u kojoj živi i u koju je očigledno zaljubljen od malih nogu.
- Olivera...
Olivera je vrlo važan svetionik u mom životu ! Stvari su se za mene drastično promenile od momenta kad sam je sreo i kad smo počeli zajedno da živimo. Ona je za mene veliki motiv i velika inspiracija. U jednoj pesmi sam rekao: „Moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug“! To je Olivera !
-Veruješ li u bajke i da li ti ih je neko pričao kad si bio mali ?
Ja sam iz one generacije koja je čitala bajke. Dobar deo slika koje sam u životu zamislio su nadgradnja Vasilise Prekrasne i drugih bajki braće Grim, Andersena...Na jednom koncertu u Ljubljani ja sam rekao da ću opet svirati u Zagrebu, Splitu, Skoplju, Sarajevu... i onda me je neko pitao:“Šta je tipe, ti veruješ u bajke“? A ja sam mu odgovorio:“Ja ne verujem u bajke, ja učestvujem u njima“! Sada živimo u jednoj bajci koja nije lepa, ali mora postojati neki epilog, neki izlaz iz ovog tamnog vilajeta.Tako da ja definitivno verujem u bajke, ali znam da ih nema samo lepih !
- Najdraža uspomena iz detinjstva ?
Pišem knjigu koja se zove „Kalendar mog detinjstva“ i tu bukvalno kažem da je detinjstvo jedna prelepa uspomena. Imao sam tomsojerovsko detinjstvo, koje se rasprostiralo od stare ulice Jovana Cvijića, bivše Kamberove, pa do starog kanala u Podbari. Uglavnom je sve vezano za odlaske na pecanje sa ekipom iz ulice, za fudbalicu svake večeri u parku kod Almaškog groblja, gde sam ja kao jedan od najmlađih u ulici morao „krvavo“ da se borim za svoje mesto u ekipi sa mojim prvim komšijom koji je bio samo godinu dana stariji od mene, a ovi svi drugi su bili četrdeset i neko, a mi smo bili pedeset i neko...
-Prva ljubav...
Pa, u vreme kad se prve ljubavi i dešavaju... negde u sedmom razredu, otprilike...To je bila ona prava ljubav, koja te udari. Da citiram svog omiljenog autora, Balaševića:“Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno, a voliš nekog, jer je to potrebno nekom drugom“. Vozio sam se oko njene kuće, gledao u prozore... Bila je u pitanju lepa devojka, sa dugom zlatnom kosom i sa svim onim elementima koje sam kasnije opevao u nekim pesmama. Prošlo je nekih četrdesetak godina od tada, a ja nikada više nisam sreo...
- Zašto si izbačen iz gimnazije ?
Neopravdani časovi. Klasika... Dođe lepo vreme, pa prorade pecaljke, plovci se renoviraju, fudbalica, dani sve duži, štrafta... devojčice se rasterete jakni i pulovera, pojave se čudne, nove obline na devojčicama koje smo znali ravnije i drugačije ! Ja sam u to vreme nalazio neke varijante da kao baš one nedelje kad idem posle podne u školu, baš i ne moram da idem ! Međutim, ćale me ocinkario... On je bio iz one varijante „Balkanski špijun“, pravi onaj tip „Kako se kalio čelik“. Kad ga je moja razredna pozvala i rekla da ne dolazim u školu nedelju dana i da zna da sam ja bolestan, al da neko mora to da javi, da nastavnici ne pomisle da sam se ispisao iz škole, ćale je rekao da je sve to neopravdano i da nisam bio bolestan. Dobio sam ukor pred isključenje, imao sam nekih 80 časova... Igrao sam fudbal za školu i bio sam na krosu deveti, tako da direktor Milan Vranić, inače zaljubljenik u sport, dao mi je još jednu šansu. Pozvao me je i rekao mi da do kraja godine uopšte nesmem da izostanem sa časa makar slomio nogu, imao 40 temperaturu... Kad sam se vratio u razred i sve im ispričao, drugovi su me pitali:“Znači, ne ideš sutra na utakmicu“? Igrali su Vojvodina – Proleter u Kupu, reflektori su tek proradili... I šta da vam pričam...mogu jedino da vam kažem da je Pera Nikezić dao strašan gol sa 25 metara, da je branio Babić za Proleter i da je bilo 3:0 za Vojvodinu
-Koje su boje tvoje pesme ?
Napisao sam jednu pesmu „ Portret mog života“, gde se kaže „...prave si boje dodala na taj portret života mog „! Mislim da su boje mojih pesama uglavnom plavičaste. Ipak, ma koliko da izgledaju tamno, modro, negde u dnu izbija neko praskozorje svetle plave ili plavetnila... Zameraju mi nekad tu panonsku depresiju...
U svakom slučaju, u mojim pesmama ima mnogo optimizma i one svakako nisu crne !
-Postoji li neka pesma (zabavna, rok ili pop) koju nisi napisao, a voleo bi da jesi ?
Pa, jedan od lepših tekstova za koji mi je žao što ga nisam ja napisao je recimo „Ne očekuj da te iko razume“. To je tekst Duška Trifunovića. I recimo, „Šta bi dao da si na mom mjestu“... U principu se mnogo češće dešava da drugi autori, kolege moje, kažu „Žao mi je što ja nisam napisao onu pesmu koju je napisao Balašević“!
-Da uhvatiš zlatnu ribicu koje tri želje bi voleo da ti ispuni ?
Možda bi samo pokvario nešto ! To bi bile želje na jedno stotinak kucanih strana, sa raznim amandmanima i eventualnim dopunama... I kao što svi pošteni pecaroši rade sa onim ribama koje su ispod mere, a te zlatne ribice koliko znam uvek su male, verovatno bih je pustio... Ja sam svoje želje ispunio sam čekajući tu zlatnu ribicu !
- Anegdota ili vic o carinicima...
Na graničnom prelazu Kelebija, bila je godišnjica Titove smrti, 1981. godina, Duja i ja smo kupili neke instrumente u Beču, a bio je takav jedan od propisa, ne možeš kupiti instrument od tri soma maraka, tako nešto... Duja je u to vreme hteo da kupi Jamahu DX-7, koju je naravno prodao posle nedelju dana, jer ga je sem njegovog klavira malo šta zanimalo, iako je sve voleo da proba. Došli smo na carinu i trebalo je uložiti onaj svoj šarm da ne bi morali da uzmemo špeditera, jer osnovica prelazi toliko, a onda ta roba završava na nekoj koleti broj taj i taj, pa se onda natežeš s nekim matorcem sa sedim brkovima, kakvi su obično šefovi bili u to vreme. Taj prelaz je bio mali prelaz tada, a bio je 1. ili 2. maj i svi su doneli prasetinu. Krenuli smo da probamo tu prasetinu, a iz automobila smo izvadili pivo koje smo doneli iz Beča, a oni su imali neki viski... Od te kombinacije viskija i piva su se mnogi „zabetonirali“, a jedan koji se „zabetonirao“ bio je i šef smene carine. Negde oko četiri, pola pet ujutru carinik mi je rekao „Ja sad idem da spavam“! Pojavio se bus švercera iz Poljske. Pitao sam šta da radimo sa busom, a on je rekao:“Pregledaj ih ti, nema nikakvih problema. Oni nose mašine za meso i tranzistore i još tri, četiri elementa,“ koja mi je on rekao da im kažem... Uzeo sam njegovu šapku i mantil, ušao u bus gde su svi šverceri sedeli na svojim „krmačama“ i nudili mi pasoše. Ja sam im rekao da se ne foliraju puno, nego da prijave sve što imaju... A tipu koji je sedeo pored mene sumnjive si bile moje patike koje su virile ispod mantila, kao carinik u patikama ! „Ljudi, pa ovo je Đorđe Balašević“, ustade i reče on. A ja sam im na to odgovorio: „Znate šta, ovaj put ću vas pustiti, ali drugi put kada naiđete kada sam ja u smeni, razbiću vas, sve ću vam povaditi napolje“! Ali drugi put još nije došao kada sam ja u smeni...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Pismeni na prijemnom ispitu na
Prirodno matematickom fakultetu
19.11.1975.
Đordje Balašević "U susret budućnosti"
Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rodjen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.
Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
"neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.
Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo česće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
"nešto", da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A
stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.
Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
