IVO ANDRIĆ:

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.

Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela.

Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne.

Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama.

Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine.

Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.

Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.

Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno.

Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu.

Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.




Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.

Bojati se ljudi, znači činiti krivo Bogu. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. Čovek u kome ima živa
duša ne bi, logički, trebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog.

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i
čine mogućim i podnošljivim.

Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušomIvo Andr danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se
i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.

On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje, ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja.

Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traže snagu da tu slobodu dostojno nose.

Između bojazni da će se nešto desíti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom
prostoru provodi mnogi od nas svoj vek.

Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu jer nađu razloge, nadenu ime, i bore se,
bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena
jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.




Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. – Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš.

U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.



Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pritom život je uvek njihov dužnik.

Što ne boli – to nije život; što ne prolazi – to nije sreća.

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

Čudno je, kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije kako šesto nam baš to nedostaje.

Brak je u izvesnim slučajevima strahovita zabluda sa jedne strane, a strahovita prevara sa druge strane.

Ako hoćeš da znaš kakva je država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.

Ko dobro čini, od njega svako još više dobra očekuje.

Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Stradanje i greh se upotpunjuju kao kalup i njegov odlivak.

Dok god ima mraka, biće i svanuća.

Najteže je čoveku kad sam nad sobom oseti samilost.

Od straha su ljudi zli i surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.

Žena stoji kao kapija na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Meša Selimović:


Smešno je možda, bio sam čovek s onim od juče i hoću da budem čovek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni,
jer čovek je promena, a zlo je ako ne poslušamo savest kad se javi.

Lepa reč je kao lepo stablo, koren mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

Duša može često da održi telo, ali telo dušu nikad; ona posrće i gubi se sama.

Teško će se sporazumeti dva čoveka koja misle različito. Lako će se sporazumeti dva čoveka koja misle.

Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvek na gubitku.

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.

Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

Mrtve treba sahraniti, zbog sebe.

Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?

Meša Selimović:

Pravda je pravo da učinimo ono što mislimo da treba, i onda pravda može da bude sve. I krivda isto tako.

Pravda – rekao je jednom – mi mislimo da znamo šta je to. A ništa nije neodređenije. Može da bude zakon, osveta, neznanje, nepravda. Sve zavisi od stanovišta.

Pravda je kao zdravlje, misliš o njoj kad je nema, i zaista je neodređena, ali je možda najviše želja da se udavi nepravda, a ona je vrlo određena. Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer se ne može misliti tuđom glavom.

Ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, Ijudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti.

Meša Selimović:

Je li vlast od Boga? Ako nije, odakle joj pravo da nam sudi? Ako jest, kako može da pogriješi? Ako nije, srušićemo je; ako jest, srušićemo je. Ako nije od Boga, šta nas obavezuje da trpimo nepravde? Ako je od Boga, jesu li to nepravde, ili kazna zbog viših ciljeva. Ako nije, onda je nada mnom i nad tobom i nad svima nama izvršeno nasilje, i onda smo opet mi krivi što ga podnosimo.

Ako ne zaštitimo pravdu, pravde neće biti. Ne ustajem protiv vlasti, ali bi me stigla kazna božija kad ne bih progovorio protiv neprijatelja vjere, a to je svako ko joj ruši temelje. Ako ih ne spriječimo, ohrabriće ih naš strah, pa će činiti sve veće zlo, prezirući i nas i božji zakon. A možemo li, smijemo li to dopustiti?

Meša Selimović:

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.

Čovjek treba da se odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbježni. Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unšte drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.

Ja ne biram ono što imam. Ne biram ustvari ništa, ni rođenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

Meša Selimović:

Najgore je kad ljudi ćute, kad se objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja. Jer ti možda misliš o meni što je samo za tebe istina, što je samo za tebe moja krivica, jer te niko ne razuvjerava, a ja mogu da ti pripišem zlu namjeru, a to nije dobro, rat je, prijek pogled je opasniji nego u miru, teže se podnosi i krvavije vraća, a ponekad sumnja i strah natjeraju čovjeka da učini ružnu stvar, da se osigura i odbrani.

Meša Selimović:

Zlo se samo snagom dokazuje, sve ostalo pameću.

Nezadovoljstvo je kao zver: nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Kad mi je teško, bežim u samoću; kad mi je još teže, tražim dobre ljude.

Razuman se hrani da živi, a lud živi samo da se hrani i goji.

Svakome ću priznati pravo da me prevari - osim prijatelju!

Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće.

Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini i najćešce bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogucih tokova, a u drugi ce me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš ili potoneš.

Ono što nas ne ubije - to nas jača. Fridrih Niče

Čovek nije ni zver ni bog, pa da je sam sebi dovoljan. Aristotel

Gde postoji prijateljstvo onde je pravednost suvišna; a gde su ljudi pravedni, prijateljstvo ostaje još uvek dobročinstvo. Aristotel

Najveći porok je površnost. Oskar Vajld

Nije mi žao što me ljudi ne poznaju, već što ja njih ne poznajem. Konfučije

Lepa je stvar čovek, ako je čovek. Konfučije

Jedina vrlina kojom čovek ne može da se pohvali jeste skromnost. Kad bi se njome pohvalio, više ne bi bio skroman. Fransoa Mari Arue Volter

Idealna lepota za žapca je žaba. Fransoa Mari Arue Volter

Kada glupan shvati da je glupan, on onda više nije glupan. Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Kada bi na zemlji sve bilo razumno, ništa se ne bi dogodilo. Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše. Lav Nikolajevič Tolstoj

Nikad ne slušajte one koji loše govore o drugima, a dobro o vama. Lav Nikolajevič Tolstoj

Reci mi s kim se družiš, pa ću ti reći ko si. J.V. Gete

Najveći čovek uvek ostaje dete. J.V. Gete

Niko me u svetu nije pokorio, nego sam ja sebe. Aleksandar Veliki

Delo neće biti ispravno, ako namera nije ispravna. Seneka

Čoveku je teže da primi savet, nego poklon. Žorž Sand

Posle poraza čovek poznaje svoje prave prijatelje. Karl Marks

Čovek je rođen slobodan, ali je ipak posvuda u lancima. Žan Žak Ruso

Ja ne znam ništa bolje, složenije i zanimljivije od čoveka. Maksim Gorki

Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu. A.P. Čehov

Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti. Sigmund Frojd

Mržnju i ljutnju pokazivati u rečima ili izrazu lica, to je beskorisno, opasno, to je nerazumno i prostački. Dakle gnev ili mržnju smemo da pokažemo samo u delima - samo hladnokrvne životinje su otrovne. Šopenhauer

Milan Kundera:

Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti.

Ne treba se stalno vraćati u prošlost. Dovoljno je već i to što joj i protiv svoje volje moramo poklanjati toliko vremena.

U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!

Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!

Anton Pavlovič Čehov:

Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.

Drugi deo života kod pametnog čovjeka sastoji se u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dijela života.

I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: “Ah, teško je živeti” – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.

Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.

Kad sunce sija i na groblju je veselo.

Ljubav daje krila ali ih i potkresuje.

Nema, niti može biti pravednog bogatstva.

Čovek je ono što veruje.

Privlačna je samo ženidba iz ljubavi; oženiti se devojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na pijaci nepotrebnu stvar samo zato što je lepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, polna privlačnost, jedno telo…sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije reč o simpatičnoj devojci, nego o voljenoj.

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja.