Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 07 Dec 2019, 03:18


Autoru Poruka
Komsinica
Post  Tema posta: Najlepse bajke  |  Poslato: 15 Jun 2012, 18:45
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

_________________
Slika


Vrh
Komsinica
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 15 Jun 2012, 18:46
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
SVIRAC ČUDOTVORAC

Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

_________________
Slika


Vrh
Komsinica
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 15 Jun 2012, 18:46
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

_________________
Slika


Vrh
Truth and Pain
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 10 Dec 2012, 09:21
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 04 Jul 2012, 21:49
Postovi: 946

OffLine

_________________
http://www.youtube.com/watch?v=b04ShbtaNnc


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 20 Apr 2013, 19:11
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Зла Жена


Slika


Некада давно у некој далекој земљи шетао човек са женом преко тек покошене ливаде... Човек задивљен лепотом природе рече:

- Жено, види како је лепо покошена ова ливада!
Жена му одмах одговори:
- Није то покошена него стрижена ливада!
А човек опет:
- Бог с' тобом, жено! Где си ти чула да се ливада стриже? Ливада се коси, ево погледај виде се и трагови кошења...
Тако су се њих двоје убеђивали неко време док на крају жена није стала испред мужа и идући уназад почела да му ради прстима као када се сече маказама испред очију и да виче:
- Стрижено, стрижено, стрижено!!!

Како је шетала уназад и није гледала куда иде нагази на гомилу сена и упаде у дубоку јаму... Муж онако бесан само продужи даље и оде кући... Али након неколико дана човека прође бес па поче да га гризе савест што је оставио жену. Онда спреми уже у торбу и пође до оне ливаде да нађе рупу и извуче жену напоље ако је још увек жива... Кад је нашао јаму он баци уже и поче да виче жени да се ухвати ако је још доле... Кад се уже затегло он поче да вуче али кад беше при крају виде да се за уже ухватио ђаво, са једне стране црн а са друге бео, а не његова жена. Он хтеде да пусти уже али у том тренутку ђаво повика:

- Немој да пусташ ко Бога те молим. Извуци ме молим те, ако нећеш да ми помогнеш а ти ме убиј чим изађем, само ме немој враћати доле у рупу.
Човек се сажали на ђавола па га извуче напоље а овај га одмах упита:
- Пријатељу, каква је срећа тебе довела до ове јаме?
А човек му исприча да му је ту упала жена пре неколико дана и да је дошао да је извуче.
Ђаво на то узвикну:
- То је твоја жена, оно зло? И ти си са њом успео живети? Па си још дошао и да јој помогнеш? Свака ти част!!! Ја сам у ту рупу упао пре неког времена, у почетку сам покушавао да изадђем али како нисам успео помирио сам се са тиме и чак сам се навикао на такав живот... Али од када је твоја жена упала ја хоћу да полудим. Толико зло никада нисам видео, па видиш ову страну што је бела, та страна је побелела од њеног зла јер је била окренута ка њој. Да ја теби кажем пријатељу, заборави да си ти њу икад познавао а ја ћу ти се сада одужити за ово што си ме спасао.

Онда се ђаво сагну и убра неку травку са земље и даде је човеку па му рече:
- Држи ову биљку... Ја сада идем право у царев дворац па ћу тамо ући у принцезу... Она ће се тешко разболети, долазиће лекари са свих крајева света али ја нећу изаћи све док ти не дођеш. Ти понеси ту траву што сам ти дао па се прави како је лечиш, ја ћу изаћи и ти ћеш постати богат човек. Човек стави траву у торбу и покупи уже а ђаво нестаде...

После неколико дана чује он да је принцеза болесна и да је цар позвао лекаре из целог краљевства да је лече. Међутим баш као што је ђаво рекао, нико није успео да је излечи... Онда човек узе торбу са травом и запути се ка замку, право оде код цара и рече му да може помоћи принцези, да је он већ неколико ђавола истерао својим травама... Кад је ушо у принцезину собу приђе кревету а ђаво кад га угледа повика:
- Стигао си прјатељу?
- Стигао сам, одговори цовек...
- Добро је! Ти се прави сада како нешто радиш око принцезе, ја сад одлазим како смо се договорили... И немој ме тражити више, сада сам ти се одужио што си ме спасао.

Ђаво то рече, искочи из принцезе и нестаде... Принцези убрзо беше много боље а цар чим виде да му је човек излечио ћерку направи велико славље и даде му принцезу за жену. После неког времена онај исти ђаво уђе у ћерку другог цара из суседног краљевства које је било много веће и јаче. Одсвуда су долазили лекари и покушавали да излече девојку али без успеха... А онда је рец стигла до тог другог цара како је човек излечио принцезу његовог комшије. Он одмах напише писмо свом комшији да пошаље зета да му излечи ћерку...

Када је писмо стигло човек рече да је он то све заборавио и да не зна више ни коју је траву користио нити како да је излечи. Међутим овај други цар запрети да ће напасти комшију војском ако овај не дође... Како је ситуација постала веома озбиљна човек мало размисли па узе торбу и пође на пут. Кад је стигао он брзо оде до те друге принцезе у собу... Чим је ушао ђаво га препозна па рече:

- А пријатељу, па шта ћес ти овде? Зар ти нисам рекао да ме не тражиш више?
- Е мој пријатељу, рече човек, нисам ја дошао због тебе него сам дошао да видимо шта ћемо да радимо... Она моја зла жена је изашла из рупе па нас сада тражи по краљевству. Али ајде што мене тражи него се окомила да тебе нађе и да ти се освети што ми ниси дао да је извучем из рупе пошто сам тебе спасао...

Ђаво кад то чу одмах без речи искочи из принцезе и побеже... Никад га више нико није видео од тада... А човек доби пола краљевства од тог другог цара као поклон па се врати кући својој жени где је живео срећно до краја свог времена.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 03 Maj 2013, 20:02
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Лепо је бити дете


Slika


По цео дан Мара вири кроз плот свога дворишта у оближњи парк. Далеко у кругу где стоји песак деца се играју. До Маре допиру звонки раздрагани гласови. Чује се како звоне лимене кантице на својим дршкама, пуцкетају точкови колица на песку и скачу лопте негде на утабаној стази. А Мара нема ни брата ни сестре нити какве мале суседе да би се с њима поиграла. И што је најгоре, мама полазећи закључа капију, да дете не би могло само изаћи на улицу.
Вири тако Мара кроз пукотину плота и чини јој се да чује како лопте скакућући декламују:

Лепо ли је скакати
по узаној стази,
по трави се ваљати.
Пази, Маро, пази!

А канте звецкају:

Лепо се је брчкати
по чесменој води,
по песку се брљати.
Ходи, Маро, ходи!

Кад се мама врати кући, једва одвоји Мару од плота. Понекад покуша с дететом да се игра, али не уме. Не знају то све маме. Кад је била мала, није то научила, јер ни њу није имао ко да води на дечје игралиште нити јој је ко куповао играчке.
Ноћу кад се уморна иза сна тргне, учини се мами као да у детињем дисању чује уздахе:

Ја сам јоште сасвим мала,
с децом би се поиграла,
између цвећа на слободи.
У игру ме, мама, води!

Пре него пође на рад, мама нађе понеку стару ствар, да детету буде играчка: пружи му пробушени лонац или сиђе у подрум да изнесе зарђали обруч са бурета. Мара дрвеним патрљком гони неко време обруч по покалдрмљеном дворишту, али како нема довољно простора, обруч сваки час удари у зид, плот или праг и претури се. Зато се она брзо задовољи својом играчком па се као чичак опет ухвати за плот и остане тако док се мама не врати. А мами се сваку ноћ чини како уздише и моли је да је одведе у парк међу децу, па смишља како би то могла учинити.
Недељом, истина, и сиромашне и запослене мајке воде своју децу у парк, али се Мариној мами, која преко недеље код другог ради толико нагомила посла у својој кући, да све то мора недељом да посвршава. Кад би иначе окрпила и опрала Марино рубље, кад би изветрила и исунчала кућу, почистила и поправила све што се преко недеље упрља.
Али је дете сваки дан молило да га изведе у игру међу другу децу, те мама једне недеље устане рано, рано, и узе да умотава неке крпе од Марине старе хаљине у чврсто клупче. Кад се Мара пробуди, крај ње је стајала крпена, црвена лопта, а обруч од бурета био је изрибан и светлио се као нов и крај њега стојала нова новцата палица одељана од младог прута.
Сем тога, већ је двориште било почишћено и сушила се на јасном сунцу иза куће Марина кошуља и чарапе.
Мама узе дете за руку и поведе га у парк. Из њене коштуњаве, несавитљиве шаке детиња шачица је сваки час клизила и ситни детињи кораци су једва стизали маму, која је и у шетњи брзо корачала. А у парку је већ врило од деце. Песак у кругу је личио на огроман шарен мравињак.
Мама седе на прву клупу бојећи се да Мара не пожели сјајне и звонке куповне играчке деце што су се у великом кругу играла. Гонећи, међутим, свој велики обруч дете се брзо нађе тамо и стаде очарано. Около су трчали дрвени коњићи, црвени, жути, и плави. Зајапурене девојчице пуниле су песком своје канте. Светла лица гумених лопти поскакивала и ваљала се по трави.
Јуриле су све врсте точкова и колица и кола. И Мари се чинило да се све те играчке и деца у хору веселе:

Лепо ли је дете бити,
дан у игри проводити,
и имати лопте нове
и коњиће и точкове.

Мара се загледа у белу девојчицу што је у наручју држала огромну лопту и возила у колицима лутку. Било би тако лепо поиграти се лоптом која уме да одскаче. Марина је, истина, била велика, али где би пала, ту би се и зауставила, чинила се некако болесна и уморна. Бела девојчица утом своју лопту испусти и Мара потрча да се њоме мало поигра. Под ручицама осети глатку еластичну гуму и учини јој се да држи неко живо биће које дише. Али та је радост била кратка. Бела девојчица се устреми и оте јој своју играчку. На стази су стајала без господара колица натоварена песком, и Мара хтеде да их мало повоза. Али само што је три корака корачила, појави се румени дечак и узе јој их. Она онда угледа на клупи лутку коју је мерила до сада јер се њена сопственица прљала грађењем куће од песка. Било је необично слатко држати порцуланску, у свилу обучену лутку; међутим, нечије је руке истргоше из Мариних руку: чуварица девојчице се бојала да је Мара не поквари.
И тако, чега год би се дотакла, отимали су јој, а около су играчке у хору звецкале:

Лепо ли је бити дете:
што желите, то и смете:
купују вам мама, бака
сваког дана играчака.

Мари се све то толико тужно учини да удари у гласан, горак плач. Мама дотрча, узе је на руке и однесе на клупу далеко од главног круга. Желећи да је развесели она јој показиваше како се и њеном лоптом може лепо играти бацајући увис и дочекујући је у руке, затим јој показа како и њен обруч може далеко да се котрља а да не падне.
У близини су се играла још нека деца чије играчке су као и Марине биле домаћа рукотворина и старе у подруму бачене ствари. То су биле шоље без дршке и окрњене тацне, сломљене машице и виљушке, разнизане, разне боје и облика ђинђуве, крпене лутке и лопте. Девојчица што се играла штипаљком за рубље и шољом без дршке пружи Мари шољу позвавши је да стружу песак из јарка покрај стазе. То Мару утеши, јер се на шољи смејала нека беба, а штипаљком се могло врло добро чепркати по земљи. Ускоро се њима двема придружише и друга деца са својим крњавим играчкама и начини се весео жагор као и у великом кругу. Дечаци копајући старим кутлачама начине читаву кулу од песка, а крпане лопте као да добише мала крила у рукама веселих девојчица. Чак је и понеко дете из великог круга остављало своје лаковане играчке прилазило деци што су се играла око Маре.
А мама је ослушкивала како недалеко иза грања звецкају лимене кантице:

Лепо ли је дете бити,
дан у игри проводити,
и имати лопте нове
и коњиће и точкове.


Десанка Максимовић


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 12 Maj 2013, 13:07
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Биберче


Slika


Била жена нероткиња, па молила Бога да јој да да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. Из почетка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на жао гледајући другу децу која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно. Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан. Иза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало по том дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено; и тако он оде а мати остане плачући. Ишавши он задуго дође у један царски двор па уђе у башчу, кад тамо – царска кћи седи под једним дрветом и плаче.

Он јој назове помоз Бог и запита је, за што плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад несме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је Бог дао. Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим.

По том он купи једну овцу и заклавши је сва четири черега метне у торбу а остало баци па понесавши и једно уже оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен па рече слугама, да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе.

Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа, кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у великом казану нешто вари. Ала како га угледа, скочи нањ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку, кад ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећи па узме и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе.

Потом преда царској кћери јабуке па оде. Мало време затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку коју су јој морали из града слати редом, тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде изгрливши се с њом и изљубивши отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да чека алу. Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави.

У том Биберче дође у град, а град сав у црно завијен. Кад он запита што је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе цареву кћер где седи и плаче, па је запита, хоће ли поћи за њега, ако је од але избави. Она рече: "Хоћу, али ти ме не можеш избавити; један је само који би могао, али тога нема." "А који је тај?" запита он, а она одговори: "Истина да је мали као биберово зрно, ал' он би мене избавио." Биберче се насмеје и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је избави.

Она се зачуди и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осведочи се да је он баш. Онда јој он каже да га мало побиште, и ако заспи да га пробуди, кад се језеро задрма. Он легне њој на крило и она га почне бискати, те он заспи, кад у један пут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу. У том ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, а он јој одсече и другу, и тако свих девет.

По том заиште од девојке мараму па повади свих језика девет и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко је је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па онда оде. Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако не ће казати да је је он избавио, да ће је убити, па јој је све једно. Она се размисли, и опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да је је он избавио. Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет осечени глава. Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме, одмах да их венчају, али се она начини болесна.

Кад прођа неколико дана, ето ти Биберчета, и каже да је он избавио девојку. Сад цар коме ће да верује? девојка не сме да каже, онај прети да ће је убити; те цар нареди да им суд суди. Кад изиђу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка. Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна, коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила.

Онда цар рече, да у јутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је. Биберче није хтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у поноћи, али чим корачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче. По том Биберче својој матери да види да је он велики.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 28 Maj 2013, 16:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Орашчићи - Палчићи


Slika


Седело је једном неколико пастира под орахом. Једни су чистили пасуљ да справе од њега чорбу за ручак, други су ложили ватру и удешавали место где ће поставити лонац, а двојица су тресли орахе, скидали са њих горњу зелену кошуљицу и скупљали их у торбу. Тај орах није дотле рађао и чобани су у чуду посматрали како му је први род крупан и тежак. Кад је већ торба била пуна, примете они како из ње један бео велики орах искочи и откотрља се чак до јарка, а за њим их побеже још неколико.

Чобани се радознало окупе око торбе. Један рече:
– Сигурно смо препунили, па се пресипају.
Други се нашали:
– Можда је земљотрес, па их изгони из торбе.
Трећи предложи:
– Завежите торбу, па да видимо шта ће бити.

Најмлађи пастир послуша друга и завеза је, али су се ораси у њој преметали, тискали, звецкали, те се пастири, који се често ни вукова не плаше, уплашише. Утом су се из торбе чули гласови:

Пастири, пастири,
зашто вас је страх?
Пустите нас да вам
очистимо грах.

Тек сад се дечаци препадну па се поизмакну даље, договарајући се шта да чине са тим необичним орасима. Али што су се ни више измицали, гласови су постајали све јачи:

Пастири, пастири,
одрешите торбу.
Ми ћемо вам помоћи
да скувате чорбу.

Онда најмлађе пастирче, које је завезало торбу, рече храбрећи остале:
– Шта сте се препали! Ја сам је завезао, ја ћу је и одрешити. Не могу нам ништа, па нека су у њима и сами ђаволи.
Рекавши то, одреши торбу и просу орахе на траву. А они се стану котрљати и скакутати, певајући гласно:

Пустите нас из љуске,
из оклопа клета,
и нама се по пољу
и планини шета.

Кад то чу најмлађе пастирче, рече друговима:
– Морамо их пустити јаднике, па ко су да су.
Помислите како би нама било да нас неко затвори у љуску од ораха.
Остали су само ћутали, бојали су се да из ораха не изађе каква напаст. Али мало пастирче, не питајући их више, узе први орах који му дође под руку и разби га каменом, а из њега искочи човечуљак мали као палац, огрнут зеленом доламицом, и попе се пастиру на раме. Кад су други видели како се невина, смешна створења крију у орасима и они се даду на посао. Зачас је цела торба ораха била разбијена и изашло из ње читаво коло орашчића-палчића. Прво су се поиграли по трави, испрескакали се и испревртали преко главе, па се сетили и свога обећања. Поседали су брзо око шачице граха, очистили је, ставили у лонац да се кува. Видећи да се ватра утишала, сто орашчића-палчића појури у шуму да донесе иверја, и врати се сваки са по две иверчице. Огањ је зачас опет букнуо и почела чорба да се кува. Свршивши посао, малишани су наставили игру, весело подврискујући. Најзад су као врапци поскакали на гране ораха да се мало одморе.
Тада их пастирче, желећи да сазна ко их је затворио у љуске од ораха, упита:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, где сте били пре него што сте се нашли у својим кавезима?
Малишани се и сад песмом одазваше, јер су једино тако умели да говоре:

Под земљом смо лутали
већ векова пет,
пре него што опет смо
угледали свет.

Али пастирчету ни ово није било довољно, па је даље питало:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, како сте утонули у земљу?
Опет је хор малишана са гране одговорио:

Земљотрес је прогуто
наш малени град,
наша села и шуме
и наш цветни сад.

– А после шта је било? – нестрпљиво упаде пастирче.

Кроз стабло смо ораха
стазе прокопали,
и до плода допрли
јер смо тако мали.

Отпевавши последњи стих, орашчићи-палчићи поскачу са грана и уредивши се као војска, одмарширају весело у планину. О свом животу и пореклу нису хтели више ништа да кажу, само су полазећи рекли пастирчету да их увек, ако буде у нужди, зове.
А оно је тако и чинило. Кад му се загубе овце, викне само: "Где сте, орашчићи-палчићи?"
А они долете са прутовима и зачас пронађу погубљено стадо. Кад му треба да наложи ватру, њих се само сети, а они, сваки са иверком испод пазуха, дотрче и наложе. А кад је мали чобанин остарио и стекао унучице, орашчићи-палчићи су их забављали: љуљали их и певали им, да не плачу.
Тако се мали народ одужио пастирчету што се некад прво смиловало на њега и пустило га из љуске на слободу.


Десанка Максимовић


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 30 Jul 2013, 17:05
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Медведова женидба


Slika


Устаде једног јутра медвед Дундо врло рано. Отрча брзо на поток и огледа се у виру. Вероватно је био задовољан својом сликом, јер се гласно насмејао и отрчао у шуму певајући:

У медведа Дунда
повелика бунда,
стаје сувог злата,
хиљаду дуката.

Четири шубаре
вреде силне паре,
а чизме дубоке
тешке до три оке.

Сва ће чарна шума
сићи за њим с ума:
веверица лепа,
лија дугог репа.

Тако певајући нађе се у крају где су живеле лисице. Изађе пред њега стара лија па га запита што је тако весео и откуд је залутао у њен крај, а Дундо се поклони до земље, па рече:

Паметнице, лијо,
дај ми своју кћер,
ја сам најснажнија
у планини звер:
рука ми је буздован,
брдо су ми леђа;
у часу ћу смрвити
сваког ко је вређа.

А стара лија се лукаво насмеши па одговори:

Све је лепо,
све је красно,
ал' си, медо,
стигô касно:
кћерка ми се мала
прекјуче удала
за суседа свога
лисца репатога.

Сиротом меди било је у првом тренутку врло тешко, али се брзо утеши мислећи: "И боље што се већ удала; нисам ваљда луд да се женим таквом дугорепатом зверком." И на ум му паде да његов сусед зец има врло умиљату кћер па пође да њу проси. Зец је окопавао купус и није ни приметио медведа кад је наишао. Угледавши га онако веселог, зачуђено упита којим добром је дошао. Медо се и пред њим поклони и рече:

Сусед-зече, чуј ме сад:
с твојом кћерком ја сам рад
да се оженим,
с тобом ородим.

Зец баци мотику којом је окопавао купус па пљесну рукама:

Баш си чудан, медо, створ:
сав си трунтав,
сав си спор,
као да сто кила носиш,
а зечеву кћерку просиш.

Уздахну Дундо кад ово чу, али се опет брзо утеши, говорећи сам себи: "Луд сам и био што сам просио кћер брзоногог старца; и она сигурно воли много да трчи, па бих могао уз њу негде врат сломити." Па се сети да крезуби вук има јединицу, те пође да њу затражи. Вука затече где се пред кућом сунча па га ослови:

Стриче-вуче,
кћер ми дај!
Ако нећеш,
добро знај,
напашће те
сав наш род.

А вук немарно зевну па одговори:

Моја кћерка не гледа
весељака медведа.
Медвед зими спава
отекне му глава,
медовину пије
од мраза се крије.

А ми смо вуци-халауци,
храбра срца, зуба љута,
свако нам се склања с пута;
не пијемо никад меда,
нити се бојимо снега,
нити се бојимо леда.

Дунду је најтеже било што га је вук одбио, али стеже срце и помисли: "Шта ће мени вукова јединица. Морао бих сваки дан да слушам приче о вучјем јунаштву." Утом скочи с дрвета веверица. Била је сјајне длаке и окретна, па се меди много свиде, те је заустави:

Веверице лепа,
удај се за мене,
бићемо леп пар;
крушчице медене
даћу ти на дар.

Али она готово и не застаде, само му у пролазу добаци:

Пођи збогом, медведе,
веверице не једу
медених крушака;
лешником се хране
са зелене гране.

Шта ће, куд ће, пође медвед даље гунђајући у себи: "Нисам ни луд да се женим веверицом, морао бих овако велики по цео дан скакати по дрвећу." Утом наиђе на ласицу па јој рече што је могао умиљатије:

Ласице малена,
буди моја жена!
носићу те на длану
кроз зелену пољану.
Играћу ти коло
сваки божји дан.
Узбраћу ти цвет
још неузабран.

Ласица га погледа зачуђено па му одврати:

Ти си, драги медо, слеп:
храпав имаш глас,
трапав имаш стас;
а ласу малену
хтео би за жену.

Помисли медвед постиђено: "Тако ми и треба. Уместо да запросим своју суседу медведицу, обраћам се разним уображеним палчицама", и наже натраг кући колико га ноге носе. Кад тамо, а медведица седи пред својом пећином и цеди мед. Дундо јој се обрати ласкајући:

Суседице медведице,
удај се за мене!
Слушаћемо птице
сред горе зелене.
Ићи ћемо свуда
заједно у лов.
Створићемо себи
испод букве кров.

Његова суседа није ништа боље ни очекивала, па брзо остави посао и потрча му у сусрет, певајући:

У медведа Дунда
повелика бунда,
стаје сувог злата
хиљаду дуката.

И после су дуго живели срећни и задовољни.


Десанка Максимовић


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Najlepse bajke  |  Poslato: 19 Sep 2013, 10:16
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Ветар дадиља


Slika


Пође неки сиромах ветар да тражи службу. Идући кроз село, нудио се сељацима да им чува децу, али му нико, како ветар није био људски створ, не хте дете поверити. Шта ће, куд ће, иако је највише волео да се с децом забавља, он покуша да ради и друге послове: погоди се код неког газде тврдице да му развије лишће на воћњаку. Како је то тек трећи пут у животу радио, не пође му за руком да све пупољке развије и кад по свршеном послу оде да прими надницу, зли газда подвикну:

Мој драги пријане,
ти не знаш заната!
Прстом ниси такнуо
многе доње гране.
Купи се на врата!

Код другог се сељака погоди да му плеви башту. Чупајући коров морао је ишчупати и понеку питому стабљику. То се, истина, сваком догоди, али и овај је газда био зао, па кад ветар затражи надницу, он се раздра:

Мој невешти брале,
не разумеш ти се
око баштенскога
ни посла ни биља,
па буди дадиља,
што ти је и отац
а и деда био,
мој пријане мио!

Препао се сиромах ветар па и не сачека крај сељакове придике, већ зажди низ село у шуму и узе се тамо нудити биљу и зверињу за помоћника. Кад угледа храст на коме стоји још лањско суво лишће, рекне:

Да ли старо лишће
треба, чика храсте,
мало да се стресе?

Због њега ти, чико,
нови лист не расте,
не указује се.

Где угледа на букви старо грање, рекне:

Како ли би било,
тето, кад би грање
сломљено и суво
мало ти одуво?

Где угледа самог зечића, стане да га љушка певушећи:

Маломе букваку
однели су баку,
однели су деку –
не дам свога зеку.

Маломе шљивику
однели су чику
у гору далеку –
не дам свога зеку.

Дрвеће је одговарало без воље, неко да чека старог познаника, Развигорца, који му сваке године у пролеће помаже приликом листања, неко да воли само да обавља своје послове, а зечије мајке су се изговарале да су сироте и да не могу да узимају дадиље. У зло доба, при крају дана, понуди се он храсту на обронку јаруге:

Да ли имаш деце,
да ти децу нихам,
да им певам тихо?

Размисли храст неколико часака па му рече:

Имам три синчића,
треба да се гаје:
остали су сироти,
без баке и наје.

Треба да се љушкају,
треба у заранке
да им певаш благе
шумске успаванке.

Храстови синчићи стадоше извиривати на свог будућег чувара и махати му умиљато зеленим шапицама. Ветар се обрадова што му пријатељски машу и остаде код њих. Најзад је био нашао посао који воли. Скиде одмах кабаницу, обеси је о заломљену суву грану па седе уз пруће смишљајући чиме да га забави. Деца као свака деца, па су и храстићи хтели да им ветар, кога назваше Дујом, штогод прича. Покуша ветар да изврда, јер је више волео да пева, али деца храстова хоће пошто-пото причу. Дуја онда поче нешто што је још од своје баке био чуо:

Украј воде, крај потока,
хода рода белобока,
белобока, рујна кљуна.

Пуче негде пушка пуна.
Нема више украј воде
белобоке наше роде.

Дуја то прича, а пруће углас плаче, жао му роде. Онда он поче нешто смешно, како се медвед женио па није могао да нађе девојку према себи, и храстићи се одмах развеселише. Чинећи се да је тобож занет неким послом, отац храст је све то слушао да види хоће ли Дуја добро обављати своју дужност. Чувши како се храстићи слатко смеју и осетив да су Дују већ заволели, реши да га задржи у служби док год деца не одрасту.

Тако је Дуја причао прућу смешне приче, ујутро му ретким чешљем рашчешљавао косу да је не би чупао, увече му певао успаванку да заспи. Ускоро га упознаше сва шумска деца и њихови родитељи. Мало, мало па ће тек која буква довикнути:

Дујо, добри брале,
пољушкај ми дете,
немам јадна кад,
овчицама морам
изаткати хлад.

Дуја прискочи буквиној деци па је успава уз песму којом је обично и храстиће успављивао:

Љушка, љушка, љушка,
далеко у гори
страшни медвед њушка:
не дам деце ја
за пролећна дана
обасјана два.

Тек што он успава мале букве, а ето ти зове бреза да успава њену децу док она не заврши везени застирач за пањ на коме су јој деца ручавала. Он прискочи и тамо певушећи:

Љуља, љуља, љуља,
далеко у гори
курјак се шуља:
не дам деце ја
за сунце, ни звезде,
ни месеца два.

Тада храстићи буду љубоморни па ударе у плач, а он брзо остави брезе па потрча њима, још издалека их умирујући:

Нија, нија, нија,
далеко кроз гору
прикрада се лија:
не дам деце ја
ни за летња два
лепа вечера.

И да би показао да су му они милији од бреза и букава, одмах на ову надовеже друге успаванке, све до саме ноћи. Тада их умије свежим мирисима, покрије крајичком своје доламе па уљушка. А кад буде зора, повиче испод храстовог дебла:

Ко хоће да буде
највиши у гају
први мора спазити
сунце на рођају.

Ко хоће све лето
да листа и буја
мора на стан примити
дрозда и славуја.

Храстићи се пробуде и стану се пети на прсте да први виде рађање сунца, и тако сваког јутра помало порасту. А што су више расли, све више су певачица на стан примали. Ускоро су постали снажно храшће зелене, гранате круне коме није требало више певати успаванке, али су Дују из захвалности што их је одгојио оставили и даље код себе те се на њиховим рукама у старости одмарао.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker