"Uveren sam da mu se srce cepalo u tom trenutku gledajuci suze i strah jadnog druga; ubedjen sam da je njemu bilo mnogo teze no njoj; ali on se ne mogade uzdrzati. Tako to biva neki put sa inace vrlo dobrim ali slabih zivaca ljudima, koji se, kraj sve svoje dobrote, toliko zanesu svojom zaloscu i gnevom (pa cisto uzivaju u tome), trazeci da iskazu posto-poto sto im je na srcu, pa makar i na stetu drugog, cesto najblizeg im coveka, koji tu nista nije kriv. Zena, na primer, ima neki put prosto potrebu da se oseca nesrecnom i uvredjenom, pa makar i da uopste nema nikakvih ni uvreda ni nesrece. Ima mnogo ljudi koji su tom pogledu slicni zenama, i to cak ljudi koji nisu slabotinje, u kojima nikako nema tako mnogo zenskoga."
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u “Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod “Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Isao sam ulicom jedne zimske noci, stigao do ugla i rekoh da vise necu moci. Seo sam na zemlju i pogledah desno, oci su mi stale, dvoje se ljubi besno. Ne, ne zelim da ih vidim, jer srce mi se cepa, zar je moja bivsa devojka sada toliko lepa?!
“Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od koga žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l’ su to oglasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kada ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: ‘O, vidi Kant!’ ili ‘Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbuna ‘ , ili ‘Dobre sise!’. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja baš ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike.” Korogi samo klimne glavom. Pa nastavlja da govori: Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u nekakav ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu da povremeno iz fioke izvadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem.”
"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"
"Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole. Onaj dole, to je mrlja, senka... Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (čitaj: iz aspekta smrti) Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive!"
Ljudski vokabular još uvijek nije u stanju, a vjerovatno nikada neće ni biti, da sazna, prepozna i komunicira sa svime što čovjek može da doživi i osjeti.
Zoze Saramago
_________________ Toliko uglova. U meni. Nekoliko nas hronoloski poredjanih neumoljivo probijamo jedna drugu. Margita (Osecanja. O. Secanja.)
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 11 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
