Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 00:52


Autoru Poruka
Okano
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije  |  Poslato: 12 Sep 2013, 09:52
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122

OffLine
Čudo Orovačke planine



- Zbog sve češćih odlazaka starih gorštaka i gorštakinja na večni počinak, spokoj im duši u bezvremenim prostranstvima onog sveta, navlači se zastor zaborava na skrovitoj pozornici čudesa koja su se davno desila. Ali, zbog toga se osiromašuje etnos ovog podneblja, jer brojne neispričane ili nedorečene priče ostaju nezabeležene.

- Jedno već poprilično zaboravljeno čudo oduvek prisutno u narodu, kako kažu najstariji seljani severozapadnog gorja, držalo je naše pretke u stalnom strahu.
Kad bi se spustio prvi mrak, zatvarali bi se u kuće, ne bi li izbegli činodejstvovanje veštica i vampirica preobraćenih u leptirice, ili vilinsko kolo koje je omađijalo i ubilo nebrojene nesrećnike, a ponad svega vukodlake koji su se pojavljivali i zavijali pred gluvo doba na raskršćima i na zakorovljenim grobljištima i klali ljude i stoku po torovima.
- - Bila su to vremena strašnih ratova i pogibelji - nekada je kazivao Radoslav Marković iz okoline Trešnjice, bivši kaluđer koji se odrekao podvižništva u Gospodu i potom upokojio.


- Tada ljudski život nije vredeo pišljivog boba - govorio je Radoslav. - Mogao si negde zanoćiti i nikad osvanuti. Bilo je to vreme sila nečistih i tajnovitih, kojih se bejaše nakotilo kano mrava, kanda su sve ale i prikaze napustile donji svet pakla i nastanile se na ovom pustom zemaljskom golootočištu i vrlo često svojim prokletim dušama ulazile u duše i telesa živih ljudi, tako da niko nije mogao znati u kom se iksanu krije nečastivi. Dabome, svako je u svakog sumnjao. Neretko je rođak prokazivao rođaka, komšija prvog komšiju, a ponajviše su prstom upirali na krezube i džangrizave babe, prokazujući ih vešticama, ili na prelepe devojane, govoreći da su vampirice ili vilinski stvorovi iz ponoćnog kola. A pomalo nezgodne ljude, pogotovu one sklone tuči i razbojništvu, prozivali su vukodlacima pa se dešavalo, kada se nenadano noću sretnu prokazivač i prokazani, da jedan na drugog zapucaju iz karabina, ili dohvate krive britve iz pojasa i na smrt izbodu jedan drugog. To bremenito vreme sveljudskog mraka, ili tamnog oblaka koji usred vaskolikog straha beše prekrio nerazumljem i umove najrazumnijih, trajalo je od ljudskog doseljavanja na ovaj svet. To traje i danas u zabačenim i nedostupnim planinskim predelima, ali kako tamo narod naglo iščezava i hvata se grobne ilovače, sa njim iščezavaju i sile nečastive.


RAJKOVA KĆI

- Vampira, veštica i vukodlaka i danas ima po gradovima, a da bi tamo opstali, neretko činodejstvuju združeno, kroz sekte i tajna bratstva. Nečastivi se danas najviše prikrivaju u dušama i telima starih i novih bogataša koji su, a niko ne zna kako, jedni pre - drugi posle, iz sirotinje iznikli preko noći u bogataše. Oni obilaze i oko crkve, ima ih među sudijama, advokatima, lekarima... Gde god se vrte velike pare, tu su vrte i oni, kano ale paklene preobrnute u jaganjce.
Međutim, manimo ove današnje bogataške vampire, veštice i vukodlake. Ostavimo se kojekakvih vračara i magova, jer i oni su u kolu nečastivih, lažima i preprodavanjem magle unesrećuju i ovako unesrećeno mnoštvo, i vratimo pređašnjim silama mraka koje su sve oko sebe uvlačili u tamu, ali se nisu bogatili...
- Kazivala mi je pokojna baba Stamena kako je pred Prvi svetski rat, u selu Košlje na Orovici živela bajna devojana Miljana, kćerka imućnog gazde Rajka koji je do pred turski rat, hiljadu devetsto dvanaeste godine, pored pet svojih vodenica na reci Ljuboviđi i jedne vodenice za valjanje sukna, imao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Rajkova kćer beše jedinica, gajena i negovana kano ruža, odevena u skupocenu odeždu od svile i somota, mlada bogatašica i lepotica kakve joj ne beše ravne naširoko. Putovala je po gradovima, preko Beograda i Beča do Venecije, školovala se i učila tuđinske jezike, običaje i navike, zaboravljajući običaje svog rodnog kraja i naroda. Pored velike i prostrane kuće u Košljama, imala je kuću u Ljuboviji, Beogradu i Šapcu i boravila gde joj je kad ćef. Uvek prepuna sebe i svoje bogaštine, birala je otmeno društvo, provodila se po bircuzima, pijuckala liker uz svirku tamburaša i bećarisala sa sinovima bogataša, mada sve na silu, samo glumeći bezbrižnost i uživanje. Međutim, bez obzira na svoje bogatstvo, bila je osetljiva i znala je iskreno da voli. U dubini duše je volela i patila, jer je imala sve, a nije mogla imati ubogog Radojicu, čobanina sa planine.


Slika
Miljanina vodenica


Posle smrti roditelja, Miljana je brzo proćerdala nasleđeno bogatstvo. Počeo je Prvi svetski rat, a ona je odmah prodala ratnim profiterima i liferantima kuću u Beogradu, Šapcu i Ljuboviji, pa je sav novac poklonila vrhovnoj komandi srpske vojske za nabavku municije i sanitetskog materijala, zbog čega ju je odlikovao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Svi su se čudili kako je i na šta mogla potrošiti toliku bogaštinu pokojnog Rajka. Neki su kazivali: - Kako došlo, tako i otišlo. Međutim, posle se ispostavilo da je Miljana časno postupila, kao nijedna Srpkinja u tom vremenu ratnog postradanja. Ali, kako bilo da bilo, Miljana se posle svoje propasti, a već beše progurala tridesetu i oronula zdravljem, vratila kući, u orovačke Košlje. Radojica, u koga je bila zaljubljena od rane mladosti, takođe beše progurao tridesetu. Izgleda da je i on mnogo voleo Miljanu, ali je bio svestan materijalnog ambisa koji ih razdvajao i bežao od nje kano đavo od krsta. I nakon povratka u Košlje, Miljana nije oskudevala ni u čemu. Posedovala je kuću u Košljama, dobre pašnjake, šume i vodenice na Ljuboviđi, kao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Iznajmila je to nekim ondašnjim domaćinima i od njih dobijala polovinu zarade. Sirotom Radojici je poklonila najbolju vodenicu, sa dva vodenična kola, što mu je pomoglo da se konačno iščupa iz bede i postane svoj čovek. Nakon toga, pokušavao je da pridobije njenu ljubav, jer je znao da ga ona voli. Odbila je i rekla da je kasno za to i posavetovala ga da je se mane i oženi drugom. Poslušao ju je i oženio se Marom iz Nemića, a Miljana je, nekoliko dana posle Radojičine svadbe, nestala. I pored svih pokušaja seljana i vlasti u Ljuboviji da je pronađu, traga nije bilo. Posle izvesnog vremena, Radojicu je u gluvo doba noći , na seoskom raskršću zaskočila vampirica u beloj haljini; skočila mu je na leđa i počela ga ujedati očnjacima za vrat. Jahala ga je do pred svanuće i sve vreme se kikotala kao luda. Nestala je kad su se oglasili prvi petlovi, a Radojica se osvestio u nekoj jaruzi iz koje se, izgrižen i krvav, jedva vratio kući i odmah pao u postelju. Bolovao je sedam dana, u bunilu spominjao Miljanu i kazivao kako ga je zaskočila, jahala i grizla. Sedme noći, tačno u ponoć, dok su zavijali vuci u planini i sneg vejao kao pred smak sveta, Radojica je ispustio dušu.
Kad se završio Prvi rat na Švabe, ista vampirica se pretvarala u veliku crnu leptiricu i na isti način ubila još trojicu momaka na Orovačkoj planini, pa su se seljani dali u potragu za njom. Noću su vodili belog konja od groba do groba, pa gde bi on kopitom počeo kopati, u tom grobu bi je morali naći. Sasvim slučajno su naleteli na vampiričin grob i kada sa ga otkopali, prepoznali su Miljanu, lepu i usnulu, sa krvavim usnama. Po narodnom običaju, proboli su joj glogovim kocem srce i polili je svetom vodicom, tako da se ta jadna dušica napokon smirila, a seljani odahnuli.


Filmofil


Vrh
Okano
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije  |  Poslato: 12 Sep 2013, 09:55
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122

OffLine
U Đavoljem kazanu



- Đavolji kazan, takozvani vir u Sklopu kanjona reke Ljuboviđe, od pamtiveka je kapao strahomorom. Pored njegove desne strane, gledajući nizvodno, do pedesetih godina prošlog veka vodila je uska pešačka staza usečena u stenjak litice visoke preko dvesta metara, povezujući sela Gornju i Donju Orovicu, odnosno sela Skadar i carinu na grebenima desne strane reke, sa Orovačkim selima na grebenima leve strane reke. Carina i Skadar su imali svoje vodenice na desnoj, a Orovačka sela na levoj strani Ljuboviđe. I jednima i drugima život je zavisio od te plahovite planinske reke, koja se na dvanaestom kilometru od svog izvorišta na Zelenom viru, vijugajući niz kanjon, stavama utapa u valovitu Drinu blizu Ljubovije. Sve veća potreba za lakšim i bržim povezivanjem ljudi zabačenih planinskih sela sa najbližim opštinskim centrima naglo je došla do izražaja nakon svršetka Drugog svetskog rata. Hiljadu devetsto pedeset pete godine, zbog lakšeg transporta pružnih pragova (šlipera) koji su se sekli u šumama ponad obala Ljuboviđe, niz desnu stranu reke prosečen je širok i tvrd put od njenog izvorišta do varošice Ljubovije.

- Po kazivanju čika Save Markovića, u čijoj kući je s početka osamdesetih godina prošlog veka često boravila arheološka i etnološka grupa Društva istraživača "P.J.K." iz Osečine, a koji je radio sa Mišom, najveće muke su imali prilikom prosecanja dela puta kroz stenjak zvani Sklop. "Tu se", kako je pričao upokojen Sava, "baš ponad Đavoljeg kazana, danonoćno morala minirati živa stena. Koliko se danas izminira i obruši stenja, sutradan je moralo da se ukloni, da odron ne zatvori Đavolji kazan i ne stvori jezerište ponaviše. Težak je to i ubog posao bio, jer se uzgred morala podziđivati leva strana puta do Kazana, a posebno smo se čuvali od nepredviđenog odrona kamena sa litica. Međutim, sve te opasnosti su bile od ovog sveta. Nije nam bilo prvi put da radimo na prosecima, pa smo čuvali jedan drugog.


Slika


- E, ono što nije bilo od ovog sveta, a od čega smo najviše zazirali, dolazilo je iz Đavoljeg kazana... iz dubokog vira reke. Jedno jutro zateknemo delimično razrušen deo podzide koji smo juče ozidali. Pomislili smo da je pod pritiskom nasipa na putu taj deo popustio i svalio se u vir. Ali, sledećeg jutra zateknemo isto. Pregledali smo sve naokolo i utvrdili da nam neko noću ruši podzidu. Jedan stariji radnik, Vasilije Pantić sa Orovice, kojeg posle namrtvo ošine grom, nasmeje se i rekne da podzidu ruše duše utopljenika koje borave u kazanu. Onda se i ja prisetim nekih naopakih priča, koje sam nekoć slušao od krezubih baba i izvonđalih staraca, kako iz Đavoljeg kazana reke Ljuboviđe u gluvo doba izranjaju prelepe vile, mlade devojane razasutih kosa niz pleći, te kako prave nesreće putnicima namernicima i vodeničarima duž kanjona. Malo se pozamislim nad time, mada sam bio jedan od retkih koji nije verovao u sile nečiste, pa predložim poslovođi Miši Kraljeviću, inače mom prvom komšiji, da preko noći čuvamo put i podzidu u Sklopu. E, bilo kako bilo, sutradan kada smo došli na gradilište, zateknemo naših dvojicu čuvara, ne bi imena da im pominjem, kako leže kraj vatre goli, ma kao od majke rođeni. Vidimo mi da su nekako previše bledi i modri ispod očiju, te ih jedva probudimo. Oni, Bog da prosti, polumrtvi, ne znaju gde se nalaze, ni šta im se desilo. Malo kasnije, kad su došli sebi, kazivaše da su ih u gluvo doba obrlatile dve lepe i mlade devojane... dve vile bajne iz Kazana, sa kojima su se jašili i milovali do pred prve petlove. Doduše, da su bili pijani, pa da im čovek ne poveruje, već potpuno trezni, i izujedani nekim sitnim zubićima po vratu i ištipani po leđima i prsima. Podzida je te noći sačuvana, a i kasnije, sve do svršetka poslova u Sklopu. Dabome, od tada me niko više ne može ubediti da ne postoje sile nečiste".

KLANJE S VUKODLACIMA

- "Tridesetih godina po prvom ratu na Švabe", kako mi kasnije beše kazivao čestiti starina Miša Kraljević, sa kućom podno rimskog mosta u reci Ljuboviđi, "slušao sam sve i svašta od nesreća koje su zatekle neke ljude u Sklopu ponad Kazana. Pričalo se za nekog Teodora iz Podgorskog sela Lopatnja, koji je često sa zapregom dovlačio žito da melje, pošto kod njih u sušnim letima vodenice nemaju vode, kako su ga kod Kazana napale neke kosmate zveri sa onog sveta. Onda se kroz Sklop nije moglo zapregom, jer nije bilo puta. Ljudi iz okoline varoši Pecke i Osečine sa zapregom zgodno dođu tvrdim putem na Proslop i odatle se starim putem spuste do ispod Sklopa na Ljuboviđi. Sad, neki su mleli u donjim vodenicama, a neki u gornjim, odmah iznad Sklopa. Teodor je mleo u vodenici iznad Kazana, pa je sa zaprege morao prenositi džakove uskom stazom kroz Sklop.
Kad je jedne noći prenosio džakove, u kazanu ispod njega počne da vri i kovitla se voda u viru. Ne znajući šta je, on zbaci džak žita s ramena, vrati se do zaprege, a ono mu konji nište i kopaju kopitama u mestu kao ludi, te uzme vile i vrati se nazad. Dole u dubini Kazana ključa zapenušana voda, čuje se neko skičanje i roktanje, a Teodor se beše nag'o i motri šta će izbiti iz stromora. Dok je on tako buljio, stub vode popne se, šikne u visinu ka njemu, izbacivši iz sebe dve strahomorne zveri. Teodor, onako visok i krupan kano trokrilni šifonjer, vrletan po naravi do zla Boga, čovek koji se nije bojao ničega na ovom svetu, počne da urla i da parošcima vila ubada zveri, de u stomak, de u kosmata prsa, dok je po njemu prskala crna krv kao katran. Rikao je on, rikale su zveri iz pakla, bo ih je vilama, a one njega ujedale zubima. Po pričama vodeničara, koji su gledali to čudeso ispred vodenice Sklopa, od rike i žestoke borbe stao se osipati kamen sa litica, dok je iz dubokog vira Kazana podjedanko stala šikljati voda i vreli oganj, u kojima se najednom izgubiše sile nečiste. Teodor, sav izujedan i isparan kandžama, nekako dođe do vodenice, gde ga pomeljari prihvate i polože na krevet u vodeničnoj sobi. Stari vodeničar Ivko iz sela Skadra, pošto to beše vodenica Skadrana, upita ga za sile nečiste, kako su izgledale. On se nasmeši i rekne: Ma da ih popišaš, čiča Ivko... dve goleme džukele... koje hodaju na zadnjim šapama, dok prednjim udaraju i kidaju. Glave im behu vučije, a očnjaci kano zakrivljeni parošci u mojih vila... smrdeli su na pokislog kera. Behu to vukodlaci, čiča Ivko, znadem to od ranije. Mislim... i pre sam se sa njima rvao i klao na starom Mirića groblju, u mom Lopatnju."
Eh, pusti Teodor, beše tu, u čiča Ivkovoj vodenici punih sedam dana. Vidale mu rane neke dve mladice iz Skadra, od Lukića, sa kojima je on od pre bećario. Posle, nije prošlo tri do četiri leta, kad sam išao na nadaleko čuveni vašar u Lopatnju na Ivi, čujem da se veseli Teodor opet poklao sa vukodlacima u šikari nekog Lopatanjskog groblja, te da mu se od tada izgubio svaki trag. Neki njegovi seljani su pričali da ga je vukodlak te noći ugrizao za vrat, te da se pokodlačio i o punom mesecu zavija po brdima i raskršćima, sačekujući druge vukodlake i koljući, sveteći im se što su ga otrgli iz života".

TRI DANA KASNIJE

Baba Stanica Pantić sa planine Orovice, i ona odveć upokojena u Gospodu, kazivala je da je njenog svekra Milosava ubo zabadan bik i da ga je lečila neka vračara od Ljuboviđe. Kada ga vračara izlečila, rekne mu da se čuva i nikada da ne ide u Sklop Ljuboviđe. Kada je on upitao, a zašto da ne ide, ona mu rekne da će ga tamo zaklati vukodlaci, te da će posle tri dana teških muka i sam postati vukodlak.
Međutim, kako je vreme prolazilo, Milosav zaboravi na vračaru i njeno upozorenje, a posle ga navede put noću kroz Sklop, gde i zaglavi po vračarinom kazivanju. Vukodlaci, koji su po Staničinom kazivanju iskočili iz virovitog Kazana reke Ljuboviđe, beše ga izujedali da se jedva dovukao kući. Baš kako je vračara rekla, bolovao je tri dana, a onda treće noći u gluvo doba, kako se pojavio pun mesec, stao je zavijati u svojoj sobi. Dok su ukućani skočili sa postelje i došli tamo, on se već beše pretvorio u vukodlaka i kroz razbijen prozor iskočio u šljivik podno kuće i nestao u planinskim gudurama noći.
Za njega posle niko i nikada više ne beše čuo, mada je bilo govorkanja, kako je posle, preobraćen u vuka, klao stoku na Pašinoj ravni, gde ga je neki lovac ubio srebrenim metkom iz puške, pa kad je video da se pogođen vuk preobratio u čoveka, potajno ga je pokopao.
Dakle, Đavolji kazan u Sklopu kanjona reke Ljuboviđe, koga su gorštaci od davnina tako nazvali, ne bi li time zauvek obeležili to ukleto mesto i upozorili svoje potomke na strahotu koja se tu prikriva, i dan-danas liči na duboki kazan u kome vri i peni voda. Međutim, kako se tu odavno već ništa ne dešava od zala i strahota, pecaroši ga rado posećuju, kao i brojni ljubitelji prirode koji se tu steknu preko leta.


Filmofil


Vrh
Okano
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije  |  Poslato: 12 Sep 2013, 09:57
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122

OffLine
Srpske vile na „okupu“


- Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!
U sve ovo je uveren Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja. Autor je neobične, dvotomne knjige „Trava od devet mrakova“, leksikona, od svima znane Ravijojle do manje poznatih, za običan svet anonimnih vila, ali svih koje su ostavile tragove u narodu.
- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola - počinje Levnaić.
Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem. Svakoj je Levnaić opširno istražio biografiju, lik i delo i sve to sledimo u skraćenoj verziji. Od svih tih vila, izabrali smo najupečatljivije.

Dobre i zle.

Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.

Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.

Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama. Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.

Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako. Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom. Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka. Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.

Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom. Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.


Filmofil


Vrh
Okano
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije  |  Poslato: 12 Sep 2013, 09:58
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122

OffLine

Vile i junaci

Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije - našao je Levnaić u starim zapisima.

Vilinski geo - zoo

- Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova!

- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje - utvrdio je Levnaić.
Svi se slažu da su se vile u jednom trenutku brzo i silno proredile. Neki misle da su i potpuno nestale. Ljude su sasvim ostavile da se sami muče čemerom koji prave, a ne umeju da ga kontrolišu. Drugi smatraju da su još uvek po gorama i vodama, ali dalekim i skrivenim nedođijama. Samo su se pritajile, od naroda sasvim udaljile i dobro zaklonile. Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti.

U braku sa čovekom

- Vila se udaje za čoveka nasilno, retko dobrovoljno. Uvek ucenom ili otmicom. U braku ostaje bez autentične slobode, nema više krila. Najveća joj je želja da od muža izmami ili ukrade krila. S druge strane, vile uzimaju momka kad hoće da ga za muža imadu, a on tada postane vilaš. Muškarci koji su bili u takvom ili sličnom dodiru sa vilama, zadobiju moći nedostupne običnim smrtnicima - nalazi Levnaić.

Poreklo vila

- Ne zna se tačno kako vile na svet dolaze. Kazuje se da i one, kao žene, ostaju trudne, no rađaju samo žensku decu. Po nekim verovanjima, vile imaju i poreklo od dece koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Bogorodica, te ih je Bog blagoslovio i podario im ovo obličje. Ali, i među njima ima onih koje su se odmetnule od Boga. Đavo i njegova bratija imaju karakter koji imaju i crne, zlovarne, rđave i ljute vile.


Filmofil


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije  |  Poslato: 05 Dec 2013, 12:20
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Вандализам Краља Александра I и Тајне Авале


Slika


Планина Авала, око 16 километара од Београда , све више привлачи људе наклоњене историји и мистеријама. Иако би се рекло да у Споменику незнаном јунаку нема ничег мистериозног, највише их интригира управо ова лепа грађевина на врху планине, маузолеј подигнут пре 72 године – на месту где се некада био браник Београда, средњовековни утврђени град Жрнов, зван и Жрнован.
Од њега није много остало после свих освајања, ратних разарања и мирнодопских рушења, али су трагови средњовековне тврђаве још били видљиви, кад је краљ Александар Карађорђевић 1934. године одлучио да „рашчисти терен“ да би на том платоу био изграђен комплекс Споменика незнаном јунаку, дело вајара Ивана Мештровића.
И би тако, краљева воља је испуњена. Нико други се није ни питао. Остаци Жрнова су минирани, терен потпуно рашчишћен и више није било ниједног камена, који би подсећао на прве темеље овога словенског и српског утврдјења од од пре два миленијума.
Сада се, на купастом врху, на 511 метара надморске висине, диже маузолеј, споменик свим знаним и незнаним јунацима палим у небројеним биткама за одбрану или ослобађање Србије и њене престонице, како пише у проспектима, али то има и своје друго лице !
Споменик незнаном јунаку је свакако сасвим заслужено на списку готово свих туристичких организација у престоници, али није само његова изузетност привлачна за многобројне посетиоце – има он и своју мистериозну црту.
Житељи села под Авалом причају да често виђају људе, појединце или у малим групама, које изглед одаје да нису обични туристи – по правилу, у походе планини стижу опремљени разним уређајима, а њихова намена може само да се наслути.


Slika
Током поподнева, на Видовдан, 1934. године, Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ослободилац стигао је на Авалу.У пратњи пет ађутаната, краљ је обишао споменик, а потом… свечано отворио споменички комплекс Незнаном Јунаку на Авали.


Током поподнева, на Видовдан, 1934. године, Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ослободилац стигао је на Авалу.У пратњи пет ађутаната, краљ је обишао споменик, а потом… свечано отворио споменички комплекс Незнаном Јунаку на Авали.
Авала је од најранијих времена била привлачна, али су то нису били туристи већ наши истраживачи природних блага, просто речено – рудари. Не зна се тачно ко је први почео и када су отворени први рудници испод Авале , али се зна да су ту од давнина, ископаване разне важне руде – олова, сребра и гвожђа, цинобарит и жива.
Први познати рудари били су Скордисци, мешавина Словена једног келтског племена које су привукла богата налазишта разних руда. Вешти и у обради метала и ковању , они су дуго експлоатисали руду испод Авале, а верује се и да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху.
И данас Авалу походе они којима је занимљива историја рударства, трагачи за племенитим металима и археолози аматери, који се надају да ће на њеним падинама и око споменика пронаћи вредне археолошке остатке.
Мало је, међутим, познато да је врх Авале врло занимљив и онима који се баве алтернативном медицином и посебно Уфолозима који верују у НЛО и тврде да се изнад планине често појављују неидентификовани летећи објекти. Ове приче потврдјују и становници неколико села около Авале.
Наводно објашњење разних мистерија крије комплекс маузолеја који је познати масон Иван Мештровић осмислио и подигао по налогу краља Александра Карађорђевића. За њих обојицу је познато да су били масони, па су како се тврди изградњом маузолеја испунили обећање дато Братству слободних зидара, и самом врху Авале дали облик пирамиде. Познато је да је пирамида један од масонских симбола и да су масонске организације увек настојале да у престоницама својих утицајних ложа оставе што монументалније “ масонске потписе” и обележја.
Зашто је Александру И. засметала средњовековна српска тврђава ?
Историјат првог правог утврђења на Авали (Порча код Хавале) које су Срби обновили у време деспота Стефана Лазаревића – историчари ни до данас нису открили. Јавних расправа никада није било, а све отада се већина историчара, у наше време поготово, понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.
Тврђаву Жрнов су Турци звали “Хавала” – што у преводу значи сметња, препрека, па је зато цела планина добила то име, онако како су га изговарали – Авала. Пре турског времена планина се звала Жрнов, по великим жрвњевима за мељаву камене руде из рудника испод планине који су постојали у подножју.
Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.


Slika
Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.


Мистерију позадине рушења тврђаве истраживао је историчар Радован Дамјановић и своја сазнања изнео је у књизи „Жрнов, српски Авалон“.
Мода подизања споменика „Незнаним јунацима“ ширила се Европом између два рата. Мисао о потреби за великим спомеником потпуно је обузела краља Александра И. и њему блиске људе и он је донео одлуку да се прихвати нацрт Мештровића о маузолеју на врху Авале. План луксузног Мештровићевог споменика је нацртан, као да се ради о потпуно голом врху планине. Мештровићу је било потребно „празно платно за ремек-дело“ и тако је донета одлука о рушењу тврђаве – каже Радован Дамјановић.
Зашто је краљ Александар И. тако лако жртвовао Жрнов – питање је на које већ годинама многи покушавају да нађу одговор ? Једино логично објашњење је да је Александар И. као “југословенски “, а не српски краљ морао да се и понаша у том стилу, па је тако “југословенство” симболизовано у “Каријатидама” – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије, а споменик Новом светском поретку направио у облику пирамиде. Тако симболу српства – старом граду Жрнову није било места, те је уклоњен. Манијакална опсесија југословенством Александра И. је победила и за њу нема истинског оправдања.
Сравнити са земљом такав један, драгоцен и јединствен, историјски споменик – ради другог који је могао бити подигнут и на неком другом месту, на врховима или у подножју Авале , представљала је не само за историчаре и архитекте, него и СПЦ прави скандал у то време, а поготово из данашње перспективе.
Зидине Жрнова су биле са темељима града још из антике, бедемима из раног средњег века, када се цело утврђење састојало од Малог града, са двема кулама, и Горњег града, са великом капијом које су Турци касније, ојачали додатним зидинама и бедемима, са јарковима, да би осигурали прилазе Београду и његову одбрану.
У путописима Евлије Челебије, Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак са лица земље изазвао уистину велико узбуђење у јавности, тим веће јер је то недело – како се сматрало – била замисао самог краља. Све је изведено у потпуној тишини, о томе није смело да се прича, није се писало, чак се и на чаршијске приче о томе гледало као на антидинастичку пропаганда .


Slika
Пагански храм на Авали


Свашта се причало и претпостављало, још тада су помињани масони, који су у свему томе имали удела. Два дана је трајао тај скандалозни чин рушења зидина старог утврдјења. Три пута су минери постављали експлозив, испод свих зидина, све док од зидина града није остао само камен на камену. Томе је присуствовао лично краљ Александар I. који се чак и фотографисао. А колико је све то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи млади Кнез Александар, син кнеза Павла који је данас често у Београду и сигурно се сећа овог незаборавног варварског дела његовог стрица.
Рушењем старог утврдјења и прављењем равног платоа на врху Авале, Мештровић је добио своје “велико бело платно” које је тражио. Његов нацрт, који је пре градње приказан дворској публици као оригинално дело, представља заправо нешто измењену копију гробнице Персијског цара Кира. У тавалску пирамиду узидано је 4.000 кубика обрађеног камена који је железницом довожен из “Приморске” бановине. Цео комплекс је завршен 1937. у септембру, а отворен на највећи српски празник Видовдан 28.јуна 1938. године.


Slika
Српски средњевековни град Жрнов, Авала


Краљ Александар I. то није дочекао. Само неколико месеци после почетка градње овог маузолеја – пирамиде убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године – прича Радован Дамјановић који је покушао дад а одговор и још увек истражује мистерију изградње и рушења старог српског града Жрнова, Авале и масона, који су у време краљевине Југославије српску престоницу Београд, сматрали својим значајним упориштем.
У књизи „Жрнов, српски Авалон“, Дамјановић констатује и пита, с врло интересантним закључком: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?“
Коначно питање зашто је врх Авале толико занимљив биоенергетичарима и Уфолозима? Одговор нуди теорија према којој да су прве пирамиде на земљи изградили ванземаљци, као својврсне капије времена кроз које су стизали у друге димензије и крајеве универзума, а да пирамиде које су касније правиле старе цивилизације ванземаљцима служиле као својеврсни оријентири .
Биоенергетичари тврде да је Споменик незнаном јунаку на врху данас потпуно пирамидалне Авале, буквално обливен снажном енергетској геоматнетском и биоенергетском силом, јер познато је да су пирамиде генератори космичке енергије. Српски Уфолози кажу да су појаве НЛО над Београдом све чешће.
У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћењу и дизања маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића !!! Постоји достастручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити. Јер, Краљ Александар . који га је започео напустио је овај свет, пре него што је са “браћом масонима” стигао да ово дело свечано отвори а умирање Србије наставља се и тог 28. јуна 1938. на Видовдан.
Можда није касно да се Србија подигне на ноге, ако јој се то паганско светилисте склони са једне од постојећих енергетских тачкака уз преиспитивање стручних људи, колико још у Србији сличних места на којима су подигнуте Србима несвојствена светилишта и споменици.



преузето са vaseljenska


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Misterije Srbije - Salivanje strave  |  Poslato: 09 Nov 2014, 16:35
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Salivanje strave: Magična “medicina” koja još živi


Iako ga mnogi opisuju kao opasan, ovaj paganski ritual kojim stravari otklanjaju mnoge boljke na našim prostorima opstaje već vijekovima.
Nemir, strah, nesanica, trzanje u snu, glavobolja, depresija, tikovi… samo su neke od pojava koje se na našim prostorima od vajkada liječe specifičnom metodom – salivanjem straha, ili kako se na nekim mestima kaže salivanjem strave.


Ova vještina, koju mnogi smatraju i duhovnom metodom svoje izvorište ima u Turskoj. U par vijekova dugom saživotu, Osmanlije su uspjele da nam prenesu i mnoštvo orijentalnih verovanja, među kojima je i “salivanje olova”. Ovaj ritual najčešće obavljaju žene, mada se može naići i na muškarac koji baca “olovo”.

Oni se nazivaju stravari i stravarke, a specifičnim znanjima, koja se prenose s koljena na koljeno, obogatio ih je najčešće neko od najbližih.

Sam ritual je naoko jednostavan, mada se mnogima čini i opasan. Stravarka ili stravar nekoliko komada olova tope u kašiki dok se ne pretvori u tečno stanje. Onda ga naglim potezima sipaju u posudu za hladnom vodom. To se ponavlja tri puta – nad glavom, grudima i koljenima “uplašenog”, kome su ovi dijelovi tela u trenutku sipanja olova prekriveni crvenom tkaninom. Ukoliko je olovo bačeno u vodu sjajno, osoba je zdrava.

Bajalice koje stravari izgovaraju prožete su dijelovima iz Biblije kod hrišćana, odnosno Kurana kod muslimana. Šta se baje, teško je dokučiti, mada se ponekad mogu razumjeti i sljedeće rečenice: “Beži stravo iz glave”, “Hajde uroci niz potoci”, “Salij da ga nije”.

Na kraju olovo se još jednom topi i baca, a oblici dobijeni u dodiru sa vodom, predstavljaju “zle oči”, sve uroke i dušmane. Nad posudom se nožem prekrsti, jer se tako “presijecaju sve zle oči”.
Nakon ovog rituala, onaj nad kojim se vršio obred nosi kući komadić olova, koji čuva narednih petnaestak dana. Nakon toga, baca ga na mjesto gdje ga niko neće naći. Stravari imaju sličan zadatak – da bi rituial do kraja uspio, komad korišćenog olova moraju da zakopaju pod neku stijenu.


Slika


O ovom ritualu vladaju oprečna mišljenja. Svojevremeno je dr Smajo Šabotić, specijalista interne i tradicionalne medicine rekao kako ovakvi rituali ne mogu da škode, a da je shvatanje o pretrpljenom strahu najbliže današnjoj dijagnozi posttraumatskog sindroma.
Pojedini ljekari pak smatraju da je ovo vrlo opasan ritual, i to ne samo zato što vrelo olovo može greškom da završi na dijelovima tijela, već i zbog mogućnosti da u dodiru rastopljenog metala s vodom nastaju olovni oksidi koji su veoma toksični i mogu da izazovu trovanje.



objavljeno u mini Magazinu


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Вук тотемска животиња Срба  |  Poslato: 12 Nov 2014, 20:14
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Култ Вука


Међу животињама које фигурирају у народној религији Срба најзначајније место припада вуку. То је разумљиво, јер је ова животиња била распрострањена у нашим крајевима, и представљала сталну опасност и за стоку и за човека. У очима српских сељка вук је углавном био опасно, демонско биће. Поседовао је неку натприродну моћ која је изазивала страх. Избегавао се сваки поступак који је могао да доведе до сусрета са њим. Чак се није смело помињати ни његово име, јер би изговорити га било исто што и призвати тог демона. Зато су уместо речи “вук” коришћени различити надимци: напоменик, каменик, поган, онај из горе итд.
Сусрет са вуком се није увек могао избећи, а то би била веома деликатна ситуација, јер сељаку није било дозвољено да убије вука, већ само да се брани. Некада је та забрана била строго поштована. У једном нашем крају вукови су се намножили у тако великом броју да су и власти биле принуђене да интервенишу. Мештанима је подељен отров да би убили животиње, али су они одбили да га употребе. Изгледа да се поменута забрана заснивала на веровању у могућу освету убијеног вука, односно освету његове разљућене душе. У новије време то веровање се изгубило, али су његови трагови остали у појединим предањима. Једино слично предање је забележено у околини Пирота. У њему се говори о св. Мрати, као господару вукова, који их повремено окупља и одређује коме ће и на који начин учинити зло. Ово предање заправо, осим што треба да укаже на моћ свеца, на испуњавање његове воље, указује и на нехришћанска схватања.


Slika


Вук је био неприкосновен. Међутим, у изузетним околностима, када би чопори гладних вукова почели да харају по селима, и угрожавају опстанак сељака, они би били принуђени да их убијају, иако је страх од убијеног вука и даље био присутан. О томе сведоче многобројне радње којима се спречавала његова освета, на пример ритуал у планини Борје, у северозападној Босни. У разним крајевима су ти ритуали били различити, али два поступка су била свуда позната.
Први поступак је био обмањивање вука, тј. ловац би бацио пушку преко вука, покушавајући тако да га превари, стављајући му до знања да убица није он, већ његово оружје.
Други обавезан чин било је умилостивљавање убијеног вука. Ловци су доносили вучију кожу у село, носили је од куће до куће, а укућани су јој приносили дарове: жене углавном вуну, предиво, пешкире, а мушкарци новац. На тај начин се ублажавао гнев вука, односно његове душе. Очекивало се да ће село као заједница којој припада ″убица″, бити поштеђено његове освете.

Натприродна моћ вука истовремено је одбијала и привлачила житеље српских села. Они су настојали да се уклоне од њеног деловања, али и да је ставе под контролу и искористе.
На пример, име Вук се давало у породицама у којима су деца умирала, јер је то име, како се веровало, имало исту моћ као и сама животиња. Поседовати то име значило је имати и сва својства вука: његову отпорност према болестима и злим утицајима сваке врсте.
Моћ вука преносила се на све што је повезано с њим, нарочито на делове тела: очи, срце, длаку, зубе. Познат је обичај да се деца за време епидемија провлаче кроз вучији зев (кожу обрезану око вучије чељусти), да би под покровитељством вука била заштићена.

Натприродна својства приписивала су се чак и ликовној представи вука, односно предметима на којима се налази његов лик. То је, на пример “мач вуковац” тј. мач на чијем је сечиву изгравирана фигура те животиње.
У неким крајевима Србије и Црне Горе мислило се да такав мач задаје смртне ране непријатељу и штити свог власника и од људи и од демона. Уз помоћ мача су нпр. и откривани починиоци крађа, нероткиње стицале способност рађања.

Култ вука понекад је имао и апстрактнију форму. Предмет поштовања нису били само реални, већ и замишљени вукови, спиритуални двојници стварне животиње. Долазак тих вукова очекивао се у посебним приликама, као што су породичне светковине. Често су их представљали учесници појединих ритуала.
Нпр, у неким крајевима Босне, група младића би, за време свадбе, симболично нападали младожењину кућу, а разилазили би се када им неко из куће добаци завежљај са храном.
Вукове су представљали и “вучари”, који су се обично око Божића окупљали по многим српским селима. Носили су кожу вука, испуњену сламом, или се огртали њоме, и ишли од куће до куће, певајући песме и скупљајући дарове. Замишљене посете понављале су се током читаве зимске, и дела пролећне сезоне. Зависно од краја, то би били поједини хришћански празници (Митровдан, Мратиндан, Аранђеловдан, св. Врача, ваведења, св. Алимпија, св. Андрије, Савиндана, Гавриловдана, Ђурђевдана) или за време вишедневних интервала везаних за празнике (Мратинци, ђурђрвска недеља, савински празници, Тривунци).

Групе вукова и вучара представљале су вучија бића, иначе бестелесна, невидљива. Њихово присуство се најчешће само претпостављало. Од односа сељака према замишљеним вуковима зависио је однос стварних вукова према њим током читаве године. Стога се избегавало све што би могло да их изазове и учини непријатељски расположеним. Под забраном су, на пример, били послови око стоке, као и поступци који су асоцирали на нападачку активност тих животиња.
Вучији посетиоци нису увек замишљани у множини.
Понекад се појављивао један вук, који је фигурирао као митски представник читаве врсте. У његовом лику, обједињене су представе о свим вуковима, стварним и замишљеним. Може се рећи да је то било вучије божанство, па се и дочекивало на одговарајући начин: упућиване су му молбе и приношене жртве. То се обично чинило о божићним празницима. Жртве (колач, разна јела) изношене су уз посебан ритуал, у посебно време (по заласку сунца), на посебним местима (на прагу, раскршћу).
У ранија времена вуку су вероватно придавали и дубља, симболичка значења. Претпоставља се да вук није поштован само као вук, већ и као отеловљење неких других оностраних бића, о чијој су природи изношена различита мишљења.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Вук тотемска животиња Срба  |  Poslato: 12 Nov 2014, 20:18
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Вуче, куме мој!


Стари Словени гајили су велико (страхо)поштовање према вуковима. Отуд ова животиња има више различитих улога у словенској митологији – од отелотворења врховног бога до демона и облика који мртви попримају како би ноћу упадали у куће и сисали крв уснулим. Веселин Чајкановић (1881–1946), један од највећих стручњака из области српске древне религије и митологије, у својим делима велику пажњу посвећивао је овом бићу.


Slika


Наши преци су веровали да су потомци вукова и да је врховни бог, Дајбог, или, како је још називан, Хроми вук или Хроми Даба, узео облик ове животиње како би пребивао на Земљи, међу људима. У исто време Дајбог је био страх и трепет за српске породице, али и заштитник новорођенчади, домаћинстава и стоке. Постојао је посебан начин на који би страшни вук од непријатеља постајао заштитник – добро познатим геслом „уништи непријатеља тако што ћеш га претворити у пријатеља".


Верски живот Срба подразумевао је обред кумљења – успостављања родбинског односа с онима од којих је била потребна помоћ или сарадња. Како није уобичајено штетити свом роду на било који начин, тако је и страх од свемоћног вука јењавао једном када би он од демона постао – кум.
Дајбог или Дажбог истовремено је био бог Сунца и света мртвих, па је владало веровање да покојници преузимају вучји облик док се још налазе између два света. Тако долазимо до вукодлака, који је уливао страх у кости не само нашим прецима, већ и свим осталим словенским народима. Ако би се у близини гроба приметила живина, која би још случајно прешла преко гроба, то би значило узбуну јер је то био знак да ће се наредне ноћи из њега подићи мртвак, у полувучјем обличју. У исто време развило се и веровање у противсиле, људе који се рађају с даром да преузму облик змаја – „змајевите људе” или „здухаче” који су штитили села или нападали суседна.

Осим што су новорођеним бебама давана „вучја” имена која и данас постоје и која су наводно штитила од свих зала – Вук, Вукашин, Вукота, Вукица и слично – мајке су им певале успаванку која их је штитила и упознавала с њиховим пореклом, како би се спријатељили с богом – звери и заштитником: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила!”
Како је вук био обожавани тотем у чију снагу се народ уздао, носећи и амајлије сачињене од делова тела ове животиње, у исто време му се поштовање одавало тако што се његово име није спомињало ноћу, посебно за време јесењих празника.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Вук тотемска животиња Срба  |  Poslato: 12 Nov 2014, 20:37
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
„Човек човеку је вук.“
српска народна пословица


Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп...то је вук.
Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”.


Slika


У средњем веку, вук је имао значење исто као Србин.
То веровање да је вук митски представник српског народа је толико моћно утицало на свест његову да је овај појам био основа бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена до данашњих дана. Уз појам славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именима и презименима.
Пословица „вук длаку мења а ћуд никако“ у ствари говори о прилагодљивости тешким условима и спољној околини с једне, али и о непроменљивост свог изворног – моралног карактера с друге стране.
У древној србској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – односно онога што вук символише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Између осталог, према древним схватањима нашег народа, Свети Сава је постао и заштитник вукова тако да су и „односи“ између Светога Саве и вука пријатељски.
У свом роману Последњи Европљанин, Драгош Калајић је о символици вука записао:

Citiraj:
Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота... Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука ппочива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (...)
У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.


Тај „вуков“ устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби.
Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Неки су очувани и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа.
Вуку су у Србији посвећени зимски празници Мратинци. За Божић се у Србији припремала „вукова вечера“ која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову „вукову вечеру“ односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку, и не осврнувши се одлазило кући. Када се роди дете, у селу се његово рођење објављивало тако што домаћин куће викне: „Родила вучица вука!
Веома је чудно да бели вук који се сматра претком српског народа, има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога, али и хтоничност самог вука. Иначе, беле животиње у европском фолкору представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да није чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје.

phpBB [media]


Човек је од насилно припитомљеног вука вековима и систематски правио разноврсне и бројне расе паса с тим да ни једна од њих није толико отпорна, сналажљива, нити интелигентнија ни јача од вука. Неке од њих су смешни изроди и карикатуре помодарско фризираних, стандардима обликованих, козметичкин улепшаних и прикладно одевених псећи врста које су апсолутно неспособне за било какав природно самосталан живот и опстанак.
Иначе, вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. Он је свим бићем посвећен заштити, одбрани, јачању и опстајању своје расе са свим природним особинама и карактером на својој слободној територији.
Из „угла виђења вука“, део његове расе, односно потомства док је било мало је отимано, па одрођено пристало на припитомљавање; пристало на ланац и поводац, на кућицу и угоднији начин живота уз и са човеком служећи верно њему, по његовим захтевима и потребама. Променио је чак и „језик“ у смислу да не завија, већ да лаје.
У новим условима често му је наметана извештачена „родословна“ односно педигрирана селекција. Одавно има регистарски број, личну карту, а неки и пасош. Добијају чак и азил.
По вуку, пас је „издао“ вука, те га вук највише мрзи у односу на све друге животињске врсте. Наводи се пример где вучица води мале вучиће да пију воду пратећи их како пију. Уколико пију воду тихо као што то чине стари вуци, онда она не реагује. Међутим, ако било који од њих пије воду шљапћући као што то чини пас, одмах га хвата за главу у смислу опомене. Сматра се да она то инстиктивно чини због тога што у њему на тај начин благовремено препознаје будућег издајника врсте.


phpBB [media]


Понекад се код нашег човека за неког лошег чује како каже „Псето једно!“, или за женску особу „Кучко једна!“ што је наравно погрдно. А погрдно је због тога што се на тај начин указује на издају моралног, односно људског с једне, али се и индиректно, у преносном значењу опомиње и подсећа на издају, попут пса што је изневерио вука, с друге стране. Никад нећете од Србина чути неку изреку погрдног типа у смислу „вучино једна!“
Пас у савременом тренду постаје кућни љубимац мењајући у том смислу децу власника која постају клинци (у смислу ексера који су раније имали). Пси немају породични осећај за потомство као што га имају вуци. Наиме, вучица са својим сестрама и заједно са свим осталим мужјацима из чопора воде заједничку бригу о свом потомству, односно малим вучићима. Њих сви чувају, доносе им храну и брину о њима, што је од паса обавеза само керуше.
Између вукова у чопору постоји јасна хијерархија која се успоставља унутрашњом борбом где јачи никад неће убити слабијег вука. Наиме, јачи вук снажним угризом до почетка лома кости, опомиње другог да је слабији што овај прихвата лежући на леђа покоравајући се безусловно да би био ослобођен даљих напада.
Код вука постоји природна селекција најбољих, најјачих, најмудријих и најздравијих представника оличених у алфа мужијаку и алфа женки који једини имају право продужења своје врсте. Они дају најбоље и најквалитетније потомство достојно опстанка и тешке животне борбе.
Вукови су сложни у лову, подели плена, одгајању и бризи за потомство и у поштовању унутрашње хијерархије. То код паса није случај обзиром да су се ти инстикти и нагони временом изгубили. На крају, кроз природну секекцију најјачих, најздравијих и најспособнијих у својој врсти уз далеко изоштренија сва чула у односу на псе, вукови су обезбедили изванредну животну способност, отпорност и адаптилност.
Имајући у виду да је вук по анимистичким веровањима србинов предак, уз претходне његове особине карактера и расне животне отпорности, у нашем народу детету је давано име Вук како би се и на тај начин пожељне а преличене особине вука трајно пренеле и на будућу личност тог детета, односно човека.
На крају, вредно је напоменути да је име Вук (или од миља Вујо), једно од најстаријих и веома честих имена у српском народу, управо због тога што се раније веровало да ће онај ко носи име тотемске животиње бити заштићен од свакаквих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вучко, Вујкан, Вујица, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вучинић, Вуковић, Вујошевић, Вујичић, Вукадиновић, Вујовић, Вукобратовић, Вујковић, Вучетовић, Вучковић, Станивуковић и многа друга.



Написао: Др Раде С.Н. Рајић


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 41 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker