Nosio je raspevan osmeh i zaljubljen pogled ko da su odlikovanja iz solunskih ratova... ruke u džepovima duboko utisnute a januarskog mraza ni u mislima... Slagao je korake ko pazl od hiljadupetstotina delova... svaki odeljak život za sebe, svaki iskorak pravac koji vodio je ka njoj... tišinio ju je ko da mu je Ona, ona šaka vode što ga čeka da je ispije... ux
I dočekao je da je natenane ispija, dan po dan, noć po noć... iz minuta u minut gradio je krugove, opasavao te avlije akordima kad duša ćemanem viori... sa njom trajao je... taj trenutak il dva, kad ode, nestajao bi u vremenu, rastapao se ko ona pahulja julskih snegova... i opet nanovo, iščekivao te trenutke treptaja, kada mu se plavetnilo u pogled ušeta... disao ju je, preletao i nanovo na ta nedra od ljubavi sletao... sa njom, bio je deo celine... bez nje, samo grumen zemlje otrgnut od livade...

Ovako sam pisala pre, da niko i ništa ne razume heheh
Sada, udahni duboko i ispij javu ko vino što novu berbu ne traži, već godine slaže u taj buke od zemlje nadošle suncem... i voli, voli silno, jako.... ubitačno... raskomadano... loodački... neograničeno... onesvešćeno i nanovo... voli... i kada se probudiš uštini se, jer java je mnogo lepša od sna!